Mislim da bi od Tita i Jugoslavije valjalo uzeti ono što je najbolje, a odbaciti ono što ne valja. Interesantan je način na koji je taj sistem u to vreme razmišljao o svetu, o velikom svetu: postojala je empatija za druge, male, udaljene
"Istorija nije gotova, istorija je živa stvar i stalno se oblikuje prema raznim interesima, a pre svega prema interesima moćnih. Priča o Gavrilu Principu je danas važna i biće uvek važna zato što je to priča o malom i nemoćnom koji sanja da bude jednak i važan, i zato što on u svojoj borbi strada misleći kako ona možda jeste uzaludna u tom vremenu, ali da će doći vreme, možda, kada će taj mali postati neko i nešto. I zato što je priča o Gavrilu Principu slobodarska priča o idealima slobode, bratstva i jednakosti"
Kako izgleda kratka istorija računarstva na ovim prostorima, može se pročitati u jubilarnom dvestotom broju "PC Pressa"
Karađorđevići, koji su prolazili kroz periode, glorifikovanja i progona, od 26. maja počivaju u miru na Oplencu u Crkvi Svetog Đorđa, u kraljevskoj kripti: zemni ostaci kralja Petra II Karađorđevića preneti su iz manastira Sveti Sava u Libervilu (Ilinois, SAD); njegove supruge kraljice Aleksandre, s groblja Tatoi kog Atine; njegove majke kraljice Marije, udovice kralja Aleksandra, s britanskog kraljevskog groblja u Frogmoru pored zamka Vindzor; a kraljevića Andreja, najmlađeg sina kralja Aleksandra I, iz Nove Gračanice, Iilionis, SAD... Epoha nije štedela Karađorđeviće, ali ni njihovi podanici nisu prošli bolje
"Strane direktne investicije se nekritički prizivaju kao jedina poluga rasta. Niko ne postavlja pitanje da li će šire stanovništvo zaista profitirati od dolaska stranih kompanija. Dovoljno je osvrnuti se na životni standard ljudi u Bugarskoj i Rumuniji da bismo shvatili da ulazak u EU i uspeh velikog biznisa ne povlači za sobom automatski i blagostanje običnih građana. Istina je da je državni aparat Srbije danas u potpunosti zavisan od projekata i donacija koje odobrava EU na isti način kao što su domaći tajkuni zavisni od stranih banaka"
Nemci su na Sutjesci imali oko hiljadu mrtvih, partizani sedam i po hiljada – i pobedili. Komanda Druga čete Trećeg bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade poslala je svoju poslednju poruku Vrhovnom štabu: "Dogod budete čuli na Ljubinom Grobu pucanje naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera." Proleteri su izginuli. Nemci nisu prošli. Partizani su probili obruč
"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo" "Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima, koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici"
Ima nešto zajedničko kod svih koji su zauvek izgubili zemlju ili mesto u kome su rođeni. Nije to samo žal za detinjstvom i zlatnom mladošću, kada je svakome trava bila zelenija i sve nevinije i lepše. Više je neka obogaljenost duše, osećanje da njen nedostajući komad boli kao da još postoji, mada se zna da ga više nema ili da se nepovratno promenio
U Americi se nedavno pojavila do sada najkompletnija biografija Danila Kiša koju potpisuje britanski istoričar Mark Tompson. On Kišovom životu i delu prilazi s poštovanjem i simpatijom, čak i fanovski, ali bez strahopoštovanja i idolopoklonstva. Prilazi takođe sa erudicijom, istoričarskom akribijom i suverenim poznavanjem jugoslovenskog konteksta i kulture, ali ipak kao stranac. Impresivan je spisak sagovornika s kojima je Tompson razgovarao tokom višegodišnjeg rada na knjizi, kao i količina "tekstualnog materijala" koji je konsultovao. U njegovom postupku spajaju se perspektive istoričara, istraživačkog novinara i književnog kritičara
Da, ta zemlja se dvaput raspala i svakako je definitivno mrtva, ali je ona takođe dvaput stvarana i ne vidim zašto bi neko danas imao pravo da tako strogo sudi onim generacijama koje su je stvarale. Zar su oni koji su učestvovali u njenom razaranju možda bili plemenitiji i bolji ljudi? Zar su njihovi razlozi i motivi bili pametniji? Da li su njihove tvorevine zaista dostojne nekog divljenja
Bolje je da ne potegnem pitanje kom narodu pripada junak koji je Beograd odbranio od Turaka, Srbi ga poštuju kao Janka Sibinjanina, Mađari kao Hunjadi Janoša. Ja mislim da je bio Rumun, ali nema nikakve sumnje da je bio otac velikog mađarskog kralja Matije Korvina
"Nakon izbijanja afere sa plakatom za turneju Laboratorije zvuka 1982. zbog koga sam bio osuđen na 40 dana zatvora, moj brat Bata je odlučio da Vilmoš Kauboj, u kome su neki prepoznali karikaturu Tita, ne nastupa više sa nama. Slučajno sam posle toga sreo Vilmoša u gradu i on me kroz plač pitao: ‘Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?’ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu. Svi su bili ‘zauzeti’ pa sam ja otišao na sahranu i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju"
