“Da je bilo sreće, SSSR bi se raspao malo kasnije ili se ne bi raspao uopšte, pa bi zanimanje za demokratizaciju Jugoslavije bilo mnogo veće. Ovako smo ispali nevažni baš kada smo mogli da budemo najvažniji. I tako smo ušli u period koji je odredio sve naše male živote i koji će se u udžbenicima istorije zvati ‘vreme ratova za jugoslovensko nasleđe’, koji je počeo tada i traje još i danas”
U Domu omladine počinje ciklus tribina o državi iz koje je potekla sadašnja Srbija, na kojima će mladi istraživači, neopterećeni ni Jugoslavijom ni ratom u kome je nestala, analizirati njene dobre i loše strane. Očekuje se da ćemo na kraju svi nešto naučiti
Mene sport odavno, gotovo čitavog života, uopšte ne zanima. Nemam “svoj” klub, ne zanimaju me ni reprezentativna sportska takmičenja, ni fudbal, ni košarka, ni atletika, zapravo ni tenis. Poslednji put sam za nekoga navijao još kao dete pre Velikog rata – za Ratarski klub Borac. Zašto ja onda i u 95. godini ne propuštam mečeve Novaka Đokovića, strasno navijam i još se i nerviram kada mu ne ide
„Što se podrške Rusiji u našem društvu tiče, to je potpuno infantilno ponašanje. Istorijski je ova država najviše dobijala kada je bila u savezu sa Amerikom - posle Prvog Svetskog rata, zalaganjem Vudroa Vilsona, posle Drugog, zalaganjem Trumana je Jugoslavija spasena od gladi, da ne pričam o milijardama dolara vojne pomoći nakon 48. i otvorenim vratima NATO-a koji nas je spasio od toga da nam Sovjeti urade ono što danas rade po Ukrajini. “
Osnovni je problem što ne postoji nikakva vizija Beograda budućnosti, već se urbanističko planiranje zloupotrebljava za legalizaciju nasumičnih ideja koje u datom trenutku donose najviše glasova. Zbog toga imamo situaciju da se opasan otpad godinama transportuje podzemnom železnicom ispod stambenih zona Beograda da bi se oslobodio prostor za sprovođenje projekta “Beograd na vodi”. Most kod Vinče koji bi rešio ovu opasnu situaciju nije ni započet, ali je zato najveći tržni centar na Balkanu uveliko izgrađen na samoj obali Save
“Mi smo obično tretirani kao opasnost za sistem, bilo koji sistem. I to tako treba i da bude. Mislim na pravi, buntovni rokenrol koji ne podleže cenzuri ili autocenzuri. Često vlast pokušava da potkupi takve autore raznim beneficijama. I, nažalost, u nemalom broju slučajeva uspeva u tome. Srećom, uvek postoje i oni koji se ne daju potkupiti”
Moj šef u listu “Omladina” Branko Bogunović je rekao da će me “staviti” u kulturnu rubriku i zvao Mladena Oljaču, koji je bio samo pet godina stariji od mene, ali prvoborac. Hteo je da piše romane, u novine su ga “strpali”, kako on reče, da bi imao od čega da živi. Mrzeo je urednički posao, da čita tuđe rukopise i odmah, a da se čestito nismo ni upoznali, predložio da ja budem urednik kulturne rubrike umesto njega. Bogunović se nasmejao i složio. Postao sam, dakle, tek što sam stigao, sa 22 godine i objavljenih nekoliko pesama, urednik kulturne rubrike saveznih novina
“Cilj Srbije je da najprije dođe do politike u kojoj Zapad krivi obe strane, premda Srbija stalno govori da ne prihvata formulaciju o krivici obe strane; dosad je Zapad krivio samo jednu stranu, Srbiju, a kosovsko rukovodstvo je imalo podršku. Ako to uspije, Srbija će čekati i nadati se da će se srušiti zapadna hegemonija. Da li će to dočekati, zavisi o rezultatu rata u Ukrajini. Kao što je nedavno rekao Budimir Lončar, mi danas živimo u svijetu koji više nije unipolaran, ali nije ni bipolaran, nego je negdje između. Moguće je da će i sam svijet, a time i Balkan i Evropa, dugoročno ostati u tom procjepu”
Mladi Balašević dobio je bezmalo tri četvrtine ukupnog budžeta kojeg je Grad Novi Sad namenio filmskom stvaralaštvu, preko firme koju je osnovao za vreme trajanja konkursa. I to nije prvi ovakav slučaj u njegovoj karijeri. Na neki perverzan način, podržavajući Aleksu, vlast se sveti Đorđu i svemu onome što je on simbolizovao
Težak poraz od Argentine nije promenio činjenicu da je Hrvatska, jedina od svih država sa Balkana, u poslednjih nekoliko decenija izrasla u fudbalsku velesilu
Iako je prolazila kroz zmijarnik partijskih intriga zbog kojih je, najzad, zajedno sa Markom Nikezićem “pala”, za nju se ne vezuje ni jedna. Mogu da posvedočim da je ona kroz sve te opasne godine i političke igre prošla neukaljana i poštena do kraja
U hotelu „Ekscelzior“ u Dubrovniku, gde smo slušali radio-prenos fudbalske „utakmice stoleća“ između Jugoslavije i SSSR, je zavladala potpuna euforija - 1:0 za Jugoslaviju, 2:0, 3:0. Čestitali smo jedni drugima, kao da smo ih mi lično zabili. Mala Titova Jugoslavija je tukla Staljinov Sovjetski Savez. U 46. minutu smo poveli sa 4:0, u 59. minutu bilo je 5:1 i tako ostalo sve do 75. minuta. Sve se činilo gotovim. Kakva pobeda! Kakav trijumf jugoslovenskog samoupravnog socijalizma nad staljinizmom! Kakva demonstracija nadmoćnosti! A onda je sovjetska ekipa krenula u napad kao sedam godina ranije na Berlin
