Grobnice su kopavane i zatrpavane u tajnosti, sve u nadi da se nikada neće otkriti. Nekoga je bilo sramota – ili strah; neki, pak, nisu hteli da ćute jer im je stid bio jači od straha. Nikola, čovek iz ove priče, nije hteo da ćuti
Nakon otvaranja hladnjače konstatovano je da je za eventualnu istragu nadležan okružni javni tužilac iz Negotina, te je hladnjača zatvorena i depešom obavešten SUP u Boru, odnosno načelnik Časlav Golubović, veliki prijatelj tadašnjeg predsednika Miloševića i čuvar predsednikovog omiljenog odmarališta i lovišta na Dubašnici. Golubović, međutim, naređuje da se izvlačenje hladnjače obustavi radi konsultacija sa tadašnjim načelnikom resora javne bezbednosti Srbije generalom Vlastimirom Đorđevićem koji je naložio da se sačeka ishod dogovora. Čini se da je zbog hladnjače u policiji i vrhu države, sve do Miloševića, nastala opšta frka: Golubović javlja Đorđeviću da "nije moguće obaviti obdukciju leševa niti ih sahraniti na području Kladova", a Đorđević potom naređuje: "Obezbedite lice mesta, zatvorite sve informacije za javnost i izvadite hladnjaču." Sutradan 7. aprila sledi nova naredba iz Beograda: "Vadite leševe, pripremite ih za transport, a obdukcija i sahrana obaviće se na drugom mestu." Bio je to vrhunac policijskog i državnog beščašća, jer su naredbodavci i izvršioci znali da neće biti ni utvrđivanja identiteta, ni obdukcije, niti iole pristojne sahrane
Diogen je, kažu, usred bela dana hodao s upaljenom svetiljkom u ruci, traćeći čoveka. Uzalud, uostalom. Konkurs nije mogao da raspiše: njegovi ondašnji sugrađani, Atinjani, drćavne funkcije delili su kockom, dok su za ozbiljne poslove čuvanja javnog reda ili vaspitanja dece drćali robove
Skandal sa telima iz pećke hladnjače preti da uzdrma vrh bivšeg i sadašnjeg sistema bezbednosti
