"Kad kažemo ‘režim’, treba biti vrlo precizan: tu je reč o Aleksandru Vučiću i grupi ljudi oko njega. Nije reč čak ni o SNS-u, ni o vladi, nego o ljudima od kojih su neki možda vezani za SNS, dok neki nisu, ali su svi prijateljskim, kumovskim ili nekim drugim vezama vezani za Vučića"
Medijska slika Srbije, i tu je naš osnovni problem, nije samo proizvod želje Aleksandra Vučića da javnost oblikuje prema svojim ubeđenjima. Ona je isto toliko i posledica demokratskog kapaciteta našeg društva nespremnog da se suoči uopšte sa idejom da nema društvenog progresa bez slobodnih medija i objektivne informacije. Ko misli drugačije, neka pogleda podatke o gledanosti ili čitanosti
O "Beogradu na vodi" se priča od 2012. godine. Čitajući vesti na ovu temu, stiče se utisak da domaći političari i arapski investitori ne znaju o čemu tačno govore. Sledi kratak izbor kontradiktornosti
Jedan događaj naizgled šireg značaja – sastanak Šarićevog saradnika Dragana Dudića sa srpskim istražnim organima na Jelovoj Gori – ponovo se koristi kako bi se pokretale afere u javnosti i odugovlačilo suđenje Šariću. Glavni akter sastanka, Dudić, ne može ništa da kaže jer je ubijen 2010. godine, dok Šarićevi advokati, obaveštajci i policajci, ponovo podgrevaju teorije zavere da su se sa Dudićem pravili neprimereni dilovi na sastanku, koji su ga verovatno koštali života
Teško je nabrojati neprijatelje Aleksandra Vučića. Onome ko tako nešto pokuša, iza dugog spiska na kome su konkretna imena i organizacije ukazuje se stoglava hidra čije pojedine glave premijer Srbije seče iz dana u dan, ali na mestu svake nestale kao da se pojavljuje nekoliko drugih, često bez lica i naziva
Kako je, u tišini i "na kvarno", počeo veliki projekat devastacije urbane infastrukture u ime najsebičnijeg interesa krupnog kapitala, a protiv interesa građana
Urednik "Informera" Vučićević je morao da pokusa ono što je prethodno proizveo i uputio je izvinjenje, citiram ga "izvinuo se", i prebacio krivicu na hrvatsku tajnu službu. Opa, ispade da se ponašamo kao da živimo u pristojnoj zemlji, osim činjenice da urednik "Informera" ne razume zašto se "izvinuo"
Sociolog Vladimir Vuletić smatra da je cela današnja kapitalistička klasa nastala od onih koji su preuzeli kontrolu nad dobrima iz perioda socijalizma i da Vučić tu nije napravio nikakav preokret. "Problem je što je on u kampanji obećavao da će prekinuti sa tom praksom, ali svakog dana se umnožavaju dokazi da se sa tom praksom nastavlja i da ona raste", smatra Jovo Bakić
Na početku ovoga umnogome već i zamornog ciklusa želeo sam da mojim cenj. sunarodnicima koji ne podnose drugost i drugojačijost pokažem kako je život sa drugima istrpljiv, u mnogim slučajevima i prijatan, ali može li se živeti sa tabloidima?
Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.
Šta god da su, Milovan Brkić i Dragan J. Vučićević međusobno su kolege; to što jedno trenutno "voli", a drugo "mrzi" Vučića, irelevantno je
Prema najsvežijim rezultatima istraživanja, televiziju gledamo malo manje nego lane. Rumuni prednjače sa 340 minuta dnevno, mi smo na drugom mestu sa 306 minuta, a slede nas Portugalci i Amerikanci. Dakle, da blejimo – blejimo! Pa, šta smo to tokom 2014. gledali svaki dan po pet sati
