Dok novinske stupce "Gardijana", "Njujork tajmsa", "Monda", BBC ja i Dojče velea puni banjalučka tragična priča o smrti mladića Davida Dragičevića i borbi njegovih roditelja da se počinioci otkriju, za to vreme sva energija je usmerena na pripreme za Dan Republike, koji se ove godine obeležava pod sloganom "Ponosna i vječna"
Od ishoda izbora za Senat i za Predstavnički dom zavisi da li će predsednik Donald Tramp dobiti ili će mu biti sasečena krila, pa tako i u kom pravcu će se razvijati Amerika
"Prvo što mora da se uradi to je da se vrate stari zakoni za balet, i za dramu takođe, jer ovi sada su poniženje za umetnike, i da se puste ljudi da budu slobodni, da slobodno stvaraju svoju umetnost"
"I danas me raduje što ljudi spominju omot kada govore o albumu, jer osećaju da je omot suštinski deo toga. Tako nešto ne dešava se često, i to me čini vrlo ponosnim"
"Apis nije mogao biti pomilovan, ne zbog atentata na Aleksandra, za koji je bio osuđen, nego za atentat na Franca Ferdinanda, za koji nije bio ni suđen", piše Slobodan Jovanović. Međutim, to je samo olakšalo njegovo sudsko ubistvo. Vođa Crne ruke streljan je isključivo zato da bi Aleksandar prigrabio njegovo mesto u društvu i državi – samo daleko moćnije, još opasnije, lišeno svih obzira, ali ne i ideologije
Da li sa neumitnim odlaskom rokenrola kao kulturnog modela polako sa scene odlazi i rokenrol devojka, kao jedan od razloga zbog koga je on uopšte postojao?
Nastavak priče o Žiriju i njegovoj odluci, te o međunarodnoj selekciji Krugovi
Žiri je naposletku od glumaca, pisaca i reditelja pokrao sve glavne role, pa se samo o njemu priča, i nagađa se da li su motivi njegove odluke estetski, psihološki ili politički
Kako se sve učestalije postavlja pitanje da li Dejtonski sporazum može da potraje i da li će doći do redefinisanja ovog mirovnog sporazuma, kao i šta je potrebno da se tri nacije usaglase oko budućnosti zajedničke države, nedeljnik "Vreme" je u saradnji sa Evropskim fondom za Balkan sproveo projekat "Budućnost Bosne i Hercegovine" u okviru koga su održane tri istoimene tribine
"Kao u suton slušati Brela i ‘Ne me quites pas’ na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao ‘Street Fighting Man’ grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju, kao zviždanje ‘Ševe’ Tomasa Hakija na opustelom budimpeštanskom trgu Varošmarti, nešto kao ‘Deca Pireja’ na trajektu što prevozi iz atinske luke ka ostrvu Ajgina, kao Mariju Lancu i ‘O sole mio’ u krčmi Đenove, kao ‘Road to Cairo’ u interpretaciji Džuli Driskol dok se u suton vozite kroz Saharu od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao ‘Jeke, Jeke’ Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorijih vodopada u Zimbabveu, poput ‘Sunday, Bloody Sunday’ grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima... Da bi se bolje razumeli, po naški, kao ‘April u Beogradu’ u kafiću na Vračaru, ‘Skalinadu’ u trogirskoj konobi u dva ujutru, Montena u baščaršijskoj kafani kad društvo pijanih i mrtvih prijatelja peva ‘Sarajevo, ljubavi moja’, kao kad Ibrica Jusić na kraju Straduna započne ‘Eminu’, kao Balašević na novosadskom Štrandu u ‘Pesmi o Vasi Ladačkom’ ili kad grupa južnoslovenskih izbeglica u Vankuveru zajeca Bajagine ‘Moji su drugovi...’ To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti" Rokopisi (2008)
Prvi posleratni gradski teatar, Beogradsko dramsko pozorište, za koji dan ulazi u sedamdesetu godinu postojanja uz, čini se, imperativ koji je pre dvadesetak godina, tad na mestu upravnika, Miloš Krečković definisao kao potrebu za "dugim, mirnim periodom burnog unutrašnjeg (kreativnog) života"
