U ozbiljnim zemljama spoljna politika ne zavisi od ličnih odnosa nego od strateških interesa i institucija. Srbija nema funkcionalnu strategiju spoljne politike i bezbednosti, pa to kompenzuje burazerskom diplomatijom i improvizacijama
U prenosu na TV Prvoj voditeljke su treptale od uzbuđenja, jer se jednoj devojci u Beogradu ispunio san da postane princeza
Kako je Aleksandar Vučić uspeo da Miroslava Miškovića od omraženog tajkuna pretvori u javnosti u skoro simpatičan lik, kojeg progone država i njeni formalni i neformalni mediji
"Cela opozicija je danas roptateljska, zato što je, kao u svim autoritarnim režimima, lišena svake moći. Ne znam kako je u vašoj generaciji, ali ja od svojih ispisnika stalno slušam da ‘nikada nije bilo ovako strašno’. To nije tačno, ljudi imaju kratko pamćenje i zaboravljaju sve zlo i bolno, trpljenje i patnju, postoje mehanizmi koji to zatrpavaju. I zato smo uvek spremni da kažemo da nikada nije bilo gore nego sada, da ropćemo. S druge strane, uvek treba roptati, jer promene bez roptanja nema"
Istorija nas uči da masovni pokreti ne mogu da se uguše silom. Sa druge strane, ni katalonske indipendističke vlasti ne čine ništa da stišaju strasti. Postoji bojazan da su se stvari otrgle kontroli i da će spirala nasilja još više rasti
Izbori u Beogradu, koliko god se insistiralo da su to izbori za 110 odbornika Skupštine grada Beograda, imaju tu jednu zavodljivu "grešku" – vazda se na njih gledalo kao na izbore za gradonačelnika Beograda. Ko god da je pričao o "timu" taj bi obično promašio temu, zato će Vučić ponovo govoriti o sebi
Slavko Goldštajn je prepoznao isključivost i netrpeljivost kao osobine koje vode ka bezosećajnosti za patnje drugih i ka zlu koje je sam iskusio. Kao da se ceo život držao načela koje mu je u svom poslednjem pismu iz ustaškog zatvora napisao njegov otac, pisma koje će čudnom igrom slučaja Slavko ipak dobiti, ali 64 godine nakon što je pisano: "Bolje je trpjeti nepravdu nego je činiti!"
Sve i da nije bilo rijaliti cirkusa, trebalo je da se javnost zabrine onog trenutka kad je predsednik Srbije osumnjičenog proglasio krivim. A to se nije prvi put dogodilo sada, kad je uhapšen Zoran Marjanović, nego pre mnogo godina, dok je Vučić bio prvi potpredsednik Vlade
Predložene izmene i dopune Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) izazvale su oštru polemiku na političkoj sceni, ali i u javnosti, što ne čudi jer su Srbi narod opsednut sindromom Ilije Čvorovića i opterećen "bezbednosnim aspektima", a decenijama ne postoji iole značajnija javna ličnost koja ne misli da je "pod merama"
U poslednjih godinu dana u terorističkim napadima u Evropi ubijeno je više od 150 ljudi. Čak osam puta korišćena su vozila kao sredstvo za napad, u nekoliko navrata noževi. Ovakvi "niskobudžetni" napadi pojedinaca ili samostalnih ćelija islamskih ekstremista su prava noćna mora za obaveštajne službe
Početkom pedesetih godina bio sam prvi put posle rata u Nemačkoj. Nije mi bilo žao do temelja razrušenih gradova, osećao sam se kao pobednik, ali nisam likovao. Upoznao sam tada mnoge nemačke pisce, između ostalog i Gintera Vajzenborna koji je bio član sovjetske špijunske organizacije u Berlinu, koju je Gestapo nazivao "Crveni orkestar". Mogao sam da upoznam i Tomasa Mana, ali sam to odbio. Ne umem danas da objasnim zašto, valjda sam se uplašio tako velikog pisca
Hapšenjem novinara Dejana Anđusa, njegovom tabloidnom interpretacijom i zloupotrebom, počeo je oštar obračun unutar grupacije koja je u velikoj meri pomogla SNS-u da dođe na vlast. Ko je verovao da je prijateljstvo sa Aleksandrom Vučićem garant za poslove u Srbiji, sada mora da se zapita šta će mu se dogoditi ako kao Anđus krenu da javno govore o lošim stranama Vučićeve vladavine
