"Ovo je pitanje elementarne ljudske etike. To da neko podržava ratnog zločinca za mene je ozbiljan problem, ali da država podržava ratnog zločinca pokazatelj je fašizacije države. U tom smislu, borba protiv fašizma postoji na svim frontovima, ali najpre se vidi preko ovog pokaznog primera koji je dosta ekstreman. Meni je čak i neočekivan. Nisam stvarno mislio da će ići toliko daleko i nadam se da im je to nekakav autogol"
"Bojsovo izlaganje pratili su gosti iz inostranstva, Zagreba, Ljubljane i drugih mesta, a iz Beograda manji broj umetnika i prijatelja. Jedan umetnik mi je rekao: ‘Došao sam do SKC-a, ali za inat nisam ušao, sedeo sam na stepenicama’"
Slavoj Žižek, Kao lopov u noći. Kako misliti kapital; prevod sa slovenačkog Darko Ilin; Akademska knjiga, Novi Sad 2020.
Tehnika je antropološka konstanta a čovek je biće artificijelnog zato što nije besmrtan. Otuda je pitanje tehnike i ključno političko pitanje: radi se o tome kako se s njom ophodimo u vremenu koje nam je dato
"Mi nemamo demokratsko iskustvo i demokratsku političku kulturu. To vidimo već iz toga kako smo lako ispustili slobode koje smo imali, kako trepnuli nismo kad su se ukidale prve emisije i uvodila cenzura, kako smo brzo uspeli da se uplašimo, kako smo se brzo korumpirali i opet obgrlili partijsku državu... Sve to, uz našu nesrećnu nedemokratsku istoriju, pokazuje da nam je društvo slabo, da ne pruža otpor, da je suviše siromašno i lako potkupljivo. Uz to mnogo puta smo već pokazali da ovde prevladava autoritarna politička kultura, koja traži vođu jer je tako lakše, jer onda nema rizika, nema odgovornosti koju demokratija zahteva. ‘Vođa će odlučiti’"
"Do rata sam napisao samo četiri knjige, onda 1993. otišao u London, poslije poražavajućih iskustava političke i ratne katastrofe dugo mislio da više neću nikada pisati, da pisanje nema mnogo smisla, desetak godina nisam ništa objavio, ali se toga u meni mnogo nakupilo i iz mene izbilo kao nataložena lava, kao dugo suspregnuta energija. Od tada objavljujem svake godine knjigu, a još ne znam ni kada ću, ni hoću li više stati"
"Kod nas ne postoji sučeljavanje mišljenja, a ako i iskrsne, ono se izvrgava ruglu. Ko god javno iskaže kritiku, izlaže se tome da bude naružen, da ga obaspu klevetama. U ovom društvu gotovo da nema kritičkog mišljenja kroz javni dijalog, a to opet znači da u ovom društvu nema ni slobode"
Najnovija BINA, Beogradska internacionalna nedelja arhitekture, predstavila je arhitektu Aleksandra Stjepanovića izložbom "Infrastruktura društva: stanovanje i prateće funkcije, objekti dečije zaštite, školstva i visokog obrazovanja". Autori izložbe su Jelica Jovanović, Relja Ivanić i Marko Kažić
Uništavanje centra Beograda ima snažno simboličko značenje – ukinuti političke neistomišljenike i ukinuti one kulturne obrasce i načine ponašanja koji se ne uklapaju u jednoglasno klicanje. Populistički credo po kome je jednoumlje sine qua non "dobre vladavine" pored mnogih drugih praksi sprovodi se u život rušenjem, zatvaranjem ulica, ukidanjem saobraćaja, devastacijom parkova, fizičkim uništavanjem tragova prošlosti i životvornosti "kruga dvojke"
Proteste građana i opozicije zbog zatvaranja centra grada vlast trenutno koristi optužujući ih za vandalizam. Međutim, ta propagandna mašinerija vlasti raspašće se kao mehur od sapunice kada nastupi potpuni kolaps sa radovima u Dušanovoj ulici i uklanjanjem Savskog mosta
Nezahvalna su poređenja sa protestima i kontramitinzima devedesetih, dva puta se u istu reku ne može zagaziti, ništa ne može biti isto, i to što mnogi učesnici današnjih protesta objavljuju svoje fotografije "nekad i sad" decembar 1996 – decembar 2018, ponosni na činjenicu što su uvek bili na "istoj, pravoj strani", pre je neka vrsta kolektivne terapije jer upadamo u zamku da bezmalo tri decenije na ulicama gradova Srbije vodimo jednu te istu bitku
