U Pekićevom proznom opusu postoje "ozbiljni" i "žanrovski" romani te jedna jedina zbirka priča koja funkcioniše kao karika koja spaja te dve struje Pekićevog romanesknog opusa. A unutar "Novog Jerusalima" je i jedna od najlepših beogradskih priča svih vremena i jedna od najboljih kratkih priča srpske književnosti uopšte, paradni primer Pekićeve umetničke proze: "Svirač iz zlatnih vremena"
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
Za potrebe ove priče, pre svega, treba razjasniti u čemu je posebnost i prava uloga "novog talasa" u donošenju novih vrednosti u našu kulturu – oko čega se svi učesnici i posmatrači sa strane slažu – i koje su to vrednosti bile. Tekst je namenjen mlađima od 27. godina
"Svakome je jasno da od one eruptivne priče munjevitog pokretanja cele Srbije – nema ništa", kaže za "Vreme" Bojan Kovačević, predsednik Akademije arhitekture Srbije. "Sećate li se priča o dizanju čitavog građevinarstva, uslužnih delatnosti, razvoja saobraćajne mreže, bulažnjenja o ‘Rakovici na vodi’ i sličnih terciranja? Zazirem da je ovo trenutak kada se promalja srednja varijanta ‘Beograda na vodi’ o kojoj sam odavno govorio – da se ponešto možda i sagradi, onda sve stane, a nama ostane poneka urbana nakaza"
Gospodin Žika obuče pirgavoplavi sako preko pirgavozelene košulje, zatraži aplauz, pa se autorski i najgledanije reče: Naravno, naravno, prelazimo na sport, kažu da je to najbolja strana svega, kad ste u nekoj tuzi, bavite se sportom...
Famoznoj ulici Fuada Midžića koju je Zabranjeno pišenje opevalo od Selene pa nadalje, ulici u kojoj je stanovala autorska ekipa Pušenja, posle rata je promenjeno ime. Džaba je Fuadu Midžiću pred posleratnim sarajevskim vlastima bilo to što je bio musliman, kad je bio i komunista i partizan i jasenovački logoraš i ilegalac koji je poginuo u poslednjem danu rata i NDH-zijske vlasti nad Sarajevom. Uzeli su mu ulicu, a u toj promeni imena bilo je, međutim, nečeg i dijaboličnog i jezovitog i neverovatno simboličnog. Ulica Fuada Midžića danas se zove ulica Asima Ferhatovića Haseta, a to je isto kao da se zove i ulica Zabranjenog pušenja ili ulica Top liste nadrealista ili ulica Doktora Neleta Karajlića ili ulica Seje Sexona ili ulica Maršala Tita ili - sve to zajedno
Ko su ljudi koji su na prvi mig "navijača" otišli iz kluba za koji tvrde da je bolji nego pre dve i po godine, zašto je to uopšte bitno i šta će se dogoditi narednih meseci
Napuštene, porušene kuće. Rojevi muva. Slatkasto lepljiv miris, poput krvi. Tragovi koje za sobom ostavljaju ljudi koji panično beže. Gledam neke ljude u zelenoj odeći kako na prikolice tovare frižidere i mašine za pranje veša i pitam se da li su to vojnici, pljačkaši ili meštani koji s pravom iz svojih kuća iznose vredne stvari
Moglo se pretpostaviti, čim je ministar Velimir ost’o bez glasa, i bez ta presađivanje rešenja, da hrast neće biti dugog veka. Nije se znalo da će biti posečen pre bele zore, mučki i podmuklo, i bez opojenja. Ali, sve je to novi početak
