Pune 42 godine verovalo se da je variola iskorenjena. Poslednji slučaj velikih boginja na našim prostorima zabeležen je 1930. godine. U martu 1972, međutim, bolest se vratila. Odnela je 40 života – 26 na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice. Obolelo je 184 ljudi, od čega 32 u Beogradu
"NATO INTERVENCIJA 1999. POCEPALA JE I PODELILA LJUDE NA NEKOLICINU KOJA JE SMATRALA DA JE ODLUKA O INTERVENCIJI PAMETNA I DA BI I LIBERALI I KOMUNISTI TREBALO DA JE PODRŽE, I NA VEĆINU KOJA JE SMATRALA DA JE INTERVENCIJA NEOSNOVANA, DA JE ONA PROTIV SRBA I SRBIJE I DA SRBIJA IPAK IMA PRAVO NA KOSOVO. U PRVOJ GRUPI BIH MOGAO DA NABROJIM SAMO NEKOLIKO IMENA MEĐU KOJIMA SAM I JA, A TO SU SONJA BISERKO, BORA ĆOSIĆ, MOJ BRAT VOJA STOJANOVIĆ, BIO JE POKOJNI SRĐA POPOVIĆ, NATAŠA KANDIĆ, IVAN ČOLOVIĆ, SVETLANA SLAPŠAK... SVAKAKO IH IMA VIŠE HILJADA, ALI VRLO MALO. NA DRUGOJ STRANI NAŠAO SE NIZ UTICAJNIH, UGLEDNIH KULTURNIH I JAVNIH RADNIKA, KOJI SU TOKOM RATA U BOSNI BILI ANGAŽOVANI NA BOSANSKOJ STRANI. NAKON BOMBARDOVANJA, ONI SU ZAUZELI JAKU PATRIOTSKU KRITIČKU POZICIJU. ZA NACIONALISTE TO NIJE NEOČEKIVANO, TAJ POvodom smrti reditelja, publiciste: STAV IMALI SU I RANIJE. ALI KAD GRAĐANSKI LIBERALI PRESTANU DA PREPOZNAJU VREDNOSTI KOJE SU DO JUČE ZASTUPALI I POČNU DA BRANE ZLOČINE DRŽAVE SAMO ZATO ŠTO SU NJENI PODANICI, TO JE TEŠKO SVARITI"
Prvi posleratni gradski teatar, Beogradsko dramsko pozorište, za koji dan ulazi u sedamdesetu godinu postojanja uz, čini se, imperativ koji je pre dvadesetak godina, tad na mestu upravnika, Miloš Krečković definisao kao potrebu za "dugim, mirnim periodom burnog unutrašnjeg (kreativnog) života"
Nekada sam mogao da kažem da sam Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar. Ideološki sam bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid
Počela je kao potpredsednica stranke i ministarka energetike, nastavila je kao potpredsednica stranke, potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva. Posle izbora 2016, izgubila je potpredsedničko mesto u stranci. A s premijerom i šefom stranke koji više ne može da sastavi ni 150 dana vlade, a da ne proturi ideju o vanrednim izborima – sve je nesigurnija
"Čini mi se da stvaraoci uvek imaju potrebu da razotkrivaju neke nezvanične verzije naše zbilje – otud i ti filmovi koji se ne dopadaju delu javnosti. Međutim, taj isti deo javnosti bi se zgrozio realno prikazanom slikom o sebi samima. Oni sebe doživljavaju kao holivudski film"
Do Olimpije se u stara vremena moglo doći putevima sa severa iz Elide, sa istoka preko Arkadije putem koji je vodio prema Megalopolisu i drugim delovima centralnog, jugoistočnog i istočnog Peloponesa, i sa juga, iz Mesenije. Olimpija se danas nalazi na oko 12 kilometara vazdušne linije od zapadne obale prema Jonskom moru; nekada je to rastojanje zbog drukčijeg oblika obale moglo biti za oko trećinu kraće. Ondašnji putnici, za razliku od današnjih, mogli su do svetilišta stići sa zapada i vodenim putem, ploveći uz Alfej
Gulen i Erdogan su duvali u istu tikvu sve do sredine 2013. godine. Krajem maja i početkom juna diže se građanski bunt protiv sve totalitarnije Erdoganove vlasti. Zatim bliski Erdoganovi saradnici bivaju optuženi za korupciju, a Erdogan te optužbe stavlja na dušu Gulenu
Jedna od osnovnih teza ovog teksta jeste da Aleksandar Vučić svojim karakterom i načinom vladavine jeste glavni generator permanentne političke krize i nestabilnosti u zemlji. I to sada postaje gotovo očigledno. Nije sporno da je on glavni politički "čimbenik", da ima najveću podršku i najveću moć u zemlji. Nema sumnje da se, čak ni kada je u punom formatu, tu vlada i ministri malo ili nimalo pitaju i odlučuju o bilo čemu bitnom. Ali se tu ponovo vraćamo na pitanje forme i njenog značaja. On se navikava da ne samo faktički nego i bukvalno vlada bez vlade i bez parlamenta. Građani se navikavaju na takvo stanje kao redovno. Ljudi u svim institucijama to počinju shvatati kao normalno. I to nipošto nije dobro, čak i kada bi se na taj autokratski i vaninstitucionalni način i moglo dugoročno upravljati zemljom. A ne može
Osvetnički talas posle neuspelog puča jača poziciju predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji se ne osvrće na upozorenja Zapada da se okane brutalnog obračuna sa političkim neistomišljenicima koje netom naziva teroristima i da ne ugrožava funkcionisanje pravne države. Pitanje je da li pojačana represija seje seme novog puča
Nemački pisac, publicista, novinar, pravnik Jirgen Todenhefer godinama obilazi ratna poprišta na Bliskom i Srednjem istoku, pre svega Avganistan, Irak, Siriju i Palestinu. U novembru 2014, po dobijanju pismene garancije kalifa, kao prvi novinar sa Zapada odlazi na teritoriju Islamske države sa svojim sinom Frederikom i njegovim drugom Malkolmom. Posle boravka u samoproglašenom kalifatu nastala je knjiga "Deset dana u ‘Islamskoj državi’", čije delove prenosimo (izdavač "Laguna"). U njoj Todenhofer na sjajan način iznosi svoje utiske o životu na teritoriji Islamske države, ali i genezu nastanka organizacije koja je kao simbol terora zamenila i zasenila Al kaidu.
Dve godine nakon Majdanske revolucije, otcepljenja Krima i oružanih sukoba na jugoistoku, Ukrajina se klacka između rata i mira, patriotizma i korupcije, daleko od očiju i interesovanja Brisela i Vašingtona
