Za ovih pet godina otkako je došlo do promene vlasti u Srbiji, suštinske promene se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Međutim, na pojavnom nivou nakupilo se toliko toga novog što sasvim komotno možemo da svrstamo pod paralelnu realnost
Šezdeseti rođendan Zmajevih dečjih igara je prigodan povod za priču o izuzetno lošem odnosu društva prema svima koji podstiču i književnost za decu i dečju književnost, ali je i ništa manje prigodan povod da se setimo lepih stvari na kojima i zbog kojih postoji ovo udruženje građana
Vojvodina, kao izazov, bila je glavna tema ovogodišnjeg skupa intelektualaca raznih profesionalnih usmerenja neformalne forumske institucije nazvane Salon, tema kojoj se pristupilo pre svega na stručan i konstruktivan način. U širokom korpusu pitanja razmatrano je, između ostalog, šta je Vojvodina danas, šta čini njen identitet, šta određuje autonomiju pojedinca, šta daje sposobnost zajednici da ima svoju autonomiju
Novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisutan je na političkoj sceni od 1993. godine. Međutim, u zvaničnoj biografiji, prvih 15 godina njegove političke karijere stale su u – tri rečenice
"Stiče se utisak da je danas gotovo nemoguće zaposliti se ne samo u javnom već i u privatnom sektoru, bez partijske knjižice. Kažu da svaki istaknutiji privatnik mora da uzme člansku kartu SNS-a da bi zadržao biznis. A, kako čujem, u sledećem koraku učlanjenom biznismenu dostavlja se lista aktivista SNS-a koje će da zaposli. Privatnik onda otpušta deo svojih radnika, a na njihova mesta zapošljava SNS aktiviste. Da li mislite da je to normalno u tržišnoj privredi? To može biti normalno samo u političkom kapitalizmu. Naš premijer-predsednik rado se poziva na Vebera. Upravo je Veber skovao pojam ‘politički kapitalizam’. On označava sistem u kome se može ozbiljno zaraditi samo ukoliko ste dobri s vlašću. U suprotnom, nema biznisa"
"Nemoguće je voditi relevantan društveni dijalog u okolnostima gde se kritička misao doživljava kao neprijateljski čin, gde se intelektualci redukuju na eksperte i niko ih više ne pita da li je nešto dobro ili nije, nego da li je efikasno ili nije; gde se novinari tretiraju kao korisnički servis vlasti ili im se lepe etiketa stranih plaćenika; gde se opozicija tretira kao strano telo u političkom sistemu... Fasadna institucionalna struktura i podanička politička kultura utočište su autokratije. Hibris je reč koja nedostaje srpskom jeziku, a kojom su stari Grci označavali bezočnu osionost koja dolazi od precenjivanja sopstvene moći"
"Beograd na vodi" je mesto gde se čine katastrofalne greške: urbanističke, arhitektonske, saobraćajne, infrastrukturne, ekološke, društveno-političke, sociološke, ogromne ekonomske greške...
Prvo, neutralnost ne može da vrati ni pedalj kosovske zemlje u sastav Srbije. Drugo, vojna neutralnost nije garant očuvanja specijalnih odnosa sa Rusijom ukoliko se nastavi proces evrointegracija. Treće, Srbija ne sme da dozvoli da bude izolovana i izopštena iz sfere uticaja EU, ukoliko ona ostaje spoljnopolitički prioritet. Četvrto, sistem odbrane je upućen na saradnju sa NATO-om. Peto, cena vojne neutralnosti ima nezanemarljiv uticaj na razmatranje i odlučivanje. Na kraju, verovatno i najvažnije, jeste da (za sada) ne postoji volja međunarodnih faktora da prihvate koncept stalne neutralnosti naše države
"Potrošači su danas glavni urednici – oni biraju gde, kako i koliko će se informisati. I koje ih teme zanimaju. Ukoliko im brend šalje čisto promotivnu poruku, mogu je jednostavno zaobići"
Iz knjige Frana Cetinića prenosimo nekoliko nastavaka koji pokazuju sa koliko je kontroverzi Pariz pratio rat protiv Srbije u proleće 1999...
Vek i po nakon izdavanja Porekla vrsta, u vreme dok se genetičke kompanije nadmeću za primat na novom tržištu, jedna zemlja na Balkanu je opsednuta Darvinom, mediji u udarnim terminima prikazuju majmune iz Beogradskog zoo-vrta, danima se diskutuje o validnosti naučnih teorija, sa pozivanjem na Popera, Dokinsa, crkvene i druge autoritete
Deklaracija o zajedničkom jeziku je mnogima ponudila ogledalo, ili ih povukla za jezik i pustila ih da pričaju: manje o jeziku, više o sebi, najviše o pogubnim "politikama identiteta"
Ako institucije kulture izgube svoju društvenu misiju, oni koji drže poluge vlasti će ih lako baciti na tržište gde pobuna vredi samo ako se može unovčiti
Dve "ruske" premijere i dva gostovanja iz Slovenije obeležila su prethodni mesec na srpskim, pre svega beogradskim pozorišnim scenama
Ne mogu da se ne zapitam gde su sada svi oni politički i analitički "junaci" koji su nekoliko meseci govorili kako je za opoziciju "mnogo bolje da bude više predsedničkih kandidata", jer će se na taj način mnogo bolje motivisati biračko telo". Većina njih je direktno radila za Vučića. Ali neki su, nažalost, bili iskreno ubeđeni kako je "bolje da ima više kandidata, jer se tako obogaćuje ponuda, zahvata širi politički prostor itd"
Sad je dobar momenat da se Nacionalnom savetu za kulturu izmenom Zakona vrati nadležnost zbog koje je i formiran – izrada Strategije kulture Srbije
Vlast poručuje da opet imamo sile zla koje nam prete, najavu krvoprolića i uličnih sukoba... sve ukoliko se neko drzne i ne glasa za jedinog ispravnog čoveka. Tu je i poruka opozicionim liderima ako se usude da se pobune ili kažu da su glasovi, na primer, pokradeni: ako urade bilo šta od onoga što "Informer" već unapred zna da će uraditi, a na šta uglavnom imaju pravo, biće to protumačeno kao deo velikog "plana za rat". A gde je rat, tu su – sasvim očekivano – vojska i policija
Ovih dana navršava se osamdeset godina od 15. marta 1937. i pojave prvog broja lista "Student", organa Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja Beogradskog univerziteta i centralnog glasila studentskog pokreta na tom univerzitetu, ali i u tadašnjoj Jugoslaviji uopšte
Danas kad je u Srbiji, kao i svuda na Balkanu uostalom, postalo nekom vrstom legitimacije reći kako je "sve propalo", dokumentarni program RTS-a kao da živi određenu "renesansu"
Bojim se da je problem naše stvarnosti, kako je vidim pod duboku starost, što ne znam ko su pobednici poslednjih nekoliko decenija, ali znam ko su poraženi
"Kao u suton slušati Brela i ‘Ne me quites pas’ na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao ‘Street Fighting Man’ grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju, kao zviždanje ‘Ševe’ Tomasa Hakija na opustelom budimpeštanskom trgu Varošmarti, nešto kao ‘Deca Pireja’ na trajektu što prevozi iz atinske luke ka ostrvu Ajgina, kao Mariju Lancu i ‘O sole mio’ u krčmi Đenove, kao ‘Road to Cairo’ u interpretaciji Džuli Driskol dok se u suton vozite kroz Saharu od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao ‘Jeke, Jeke’ Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorijih vodopada u Zimbabveu, poput ‘Sunday, Bloody Sunday’ grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima... Da bi se bolje razumeli, po naški, kao ‘April u Beogradu’ u kafiću na Vračaru, ‘Skalinadu’ u trogirskoj konobi u dva ujutru, Montena u baščaršijskoj kafani kad društvo pijanih i mrtvih prijatelja peva ‘Sarajevo, ljubavi moja’, kao kad Ibrica Jusić na kraju Straduna započne ‘Eminu’, kao Balašević na novosadskom Štrandu u ‘Pesmi o Vasi Ladačkom’ ili kad grupa južnoslovenskih izbeglica u Vankuveru zajeca Bajagine ‘Moji su drugovi...’ To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti" Rokopisi (2008)
"Razumljivo mi je samo po sebi da su takozvane izbeglice dobitak za jednu zemlju, jer susret sa stranim nas vodi dalje. Ali izgleda da društvo još nije spremno da razmišlja iz ugla građanina sveta umesto da se drži svog nacionalnog identiteta"
Majkl Luis (1960) je nesvakidašnji autor. Karijeru je započeo kao broker na Njujorškoj berzi i brzo shvatio da vrednost hartija kojima se trguje ne odgovara stvarnoj vrednosti preduzeća
I takav kakav je, dakle nikakav, nije nesrećni Miša Vacić ništa gori od ogromne većine onih koji su danas i ovde ministri, poslanici, direktori i upravnici
Knjiga o jednoj davnoj poluljubavnoj polurelaciji prerasta u omaž onakvoj Evropi kakva je nastala 1945, a za koju su ginuli mnogi anonimni američki "selindžeri"
Dylan je dao jedan od najvažnijih savremenih odgovora na danas ponovo aktuelnu temu: može li umetnost da promeni svet. Odgovor je, naravno, afirmativan
Ja sam Branimir Milovanović. Početkom 2013. godine proveo sam 26 dana u Mjanmaru, upoznajući, fotografišući i snimajući ljude i život oko sebe. Ovo je moja priča o zemlji u kojoj se, u velikim gradovima ili selima u planinama, pored puta se mogu naći ćupovi sa svežom vodom koju svakoga jutra neko donese za slučaj da putnik, koji tuda naiđe, bude žedan
