Uz časne izuzetke, postavlja se pitanje koga svekolike opozicione partije uopšte predstavljaju i na osnovu čega zahtevaju da budu uključene u dijalog o izbornim uslovima sa naprednjačkom vlašću, koji bi, uz posredovanje Evropskog parlamenta, trebalo da počne u martu. Drugim rečima: ko ste vi, bre, ljudi, koga zapravo predstavljate i ko vam je dao legitimitet da se za bilo šta pitate
"Nisam hteo da glumim Vilija Branta, već da moj gest bude asocijacija na njegov gest i da ljudi prepoznaju moju poruku bez velikih reči, jer su se reči izvinjenja već pomalo izlizale"
Zajedno sa onima koje su izašle na parlamentarne izbore, i bojkotaške partije žele da pod okriljem Evropske unije pregovaraju s vlašću o uslovima za učešće na predsedničkim i beogradskim izborima. Razlog za promenu njihovog stava je jednostavan: ovog puta vide šansu za dobar rezultat, a u Beogradu, veruju, čak i za pobedu
Pre tačno trinaest godina, recimo, u novembru 2007, "Večernje novosti" – pronađite negde taj broj – na naslovnoj su stranici kao glavnu temu najavile "Srbiju budućnosti 2020". "Godine 2020. Srbija će biti razvijena zemlja i članica Evropske unije", pisalo je u Večernjim, "prosečna plata biće 1.200 evra, penzije oko 500, a nezaposlenost će se smanjiti na svega pet odsto". Danas, u novembru 2020, Srbija je, kako vidite, ista kao 2007, samo gora. Nije to lepo čuti, ali trideset godina kasnije izvesno je kako su i Hrvatska i Srbija istorijski nepopravljivo propali projekti, i što pre to shvatimo, dulje ćemo živeti u nekoj koliko-toliko uređenoj evropskoj provinciji, pizditi na evropske elite, svirati klavir i pričati deci poučne priče o tome kako su naše krunjene glave završile na seoskim grobljima
Sav ovaj cirkus je "štih proba" za neke buduće ministre i praksa da se vlada dovede u v.d. stanje. Ispade da smo čekali vladu samouništenja
Osetili smo dašak kakve-takve slobode, uplašili se od njega i povukli se u dobro poznato zagušljivo stanje u kojem smrdi, ali je toplo. Slično je i drugde po Jugoslaviji, a nije bolje ni u dobrom delu Istočne Evrope
Slobodan Milošević je obećavao brze pruge Srbije, a Aleksandar Vučić da će se vozom stizati do Niša za sat i 20 minuta. Takođe, obojica su u raznim prilikama znali da se hvale stopama rasta: dvostruko višim od najviših u Evropi, odnosno najvećim privrednom rastom u Evropi – kako kad i kako koji. Milošević i Vučić su delili i isti odnos prema opoziciji, "spoljnim" pritiscima, domaćim neprijateljima, slobodi medija i još mnogo čemu drugom. Ipak, postoje i velike razlike. Između ostalog, Milošević je imao neuporedivo samostalnije saradnike od Vučića, partijske disidente i retko kad se pojavljivao u medijima. Sve to je danas nezamislivo
U lavini protesta i komentara na društvenim mrežama zbog dodele ministru odbrane počasnog letačkog znaka, posebno se izdvaja jedan: "Šta reći za zemlju u kojoj je pilot helikoptera Mi-17 Omer Mehić proglašen za alkoholičara, a Vulin za počasnog pilota"
Možda zamenik gradonačelnika Beograda zaista uđe u istoriju, ali ne zbog mnogo čega lošeg, i ponečega dobrog, što je uradio u svojim opsesivnim pokušajima da ostavi trajni pečat na licu prestonice, već kao neko ko je ključno doprineo padu Vučića
SPS je za prethodnih osam godina izgubio oko 40 odsto glasova, dok je SNS duplirao podršku. Ipak, Dačić je i dalje potreban Vučiću – danas zbog pandemije, ekonomije i Kosova, a još više će biti sutra, zbog predsedničkih i beogradskih izbora
Ne postoji opšti profil nekoga ko se našao ispred Skupštine. Jednostavno rečeno, svi su bili protiv Aleksandra Vučića i njegove vladavine, ali iz različitih razloga
Koliko su vlast potresle ove kritike koje su (napokon!) stigle sa zapada, potvrđuju lokalni izbori sprovedeni 2018. i 2019. godine (Lučani i Medveđa kao posebno indikativni slučajevi), a koji su sva naprednjačka nepočinstva doveli do usijanja
