Naprednjački monolit pokazuje ozbiljne tragove pucanja. Posle ovih izbora, kakvi god da budu rezultati, Srpska napredna stranka neće biti snažnija nego pre njih. Srbija će bar imati opoziciju. A i stvari se u politici mogu promeniti preko noći. Retki nastupi opozicionara na režimskim medijima imali su većeg odjeka nego što je to vlast planirala
“U politiku sam se vratio u poodmaklom životnom dobu, a moja kandidatura pre svega treba da bude neka vrsta stimulansa, primer i podsticaj ljudima koji su se ušuškali u svoju udobnost, koji neće da se angažuju, koji traže izgovore i neće da otvore oči pred ozbiljnošću stanja u kojem se zemlja nalazi. Kada imate godina koliko ih ja imam, osim zdravlja više vam ništa ne treba. Ne mogu da vas potkupe, ne mogu da vas ucene, ne mogu da vas uplaše”
Ruska invazija na Ukrajinu ima posledice i na dve glavne mirovne misije na prostoru Zapadnog Balkana, EUFOR i KFOR. Kako bi uputila poruku da neće dopustiti destabilizaciju prilika u Bosni i Hercegovini, Evropska unija je aktivirala rezervne snage koje čini 500 vojnika iz Austrije, Bugarske, Rumunije i Slovačke
Ovo je pobeda autorskog pristupa jer je grupa ljudi fenomenalno osmislila celu priču, evidentno sa jakim ženskim pečatom, socijalnim komentarom i definisanom estetikom
“Pišu vam i neke žene koje bi vam mogle biti majke, vrijeđaju, psuju, pa školski prijatelji, sve se to toliko čovjeku zgadi. A nitko nije ni pročitao knjigu, tako da se događao fenomen da je književnost bila bitna samo tamo gdje je nitko ne čita. Srećom, nisu ni moji roditelji na mojoj strani, a meni je to drago jer sam tako sigurniji da im se neće nešto loše zbog mene dogoditi”
Postoje dva ishoda ove situacije, oba loša. Jedan je kataklizmičan i ne bih želela da razmišljam o njemu. Drugi ima veze sa tim što smo društva koja se brzo navikavaju na promene, pa je tako moguće da se za dve-tri nedelje do mesec dana svet zasiti vesti iz Ukrajine, da zaboravi milione izbeglica i da ih ostavi da se snalaze kako znaju i umeju
Cinculiranje opozicije je razumljivo i očekivano s obzirom na to kakav odnos većina građana ima prema Rusiji i Putinu. Svako zaoštravanje bi im odnelo neke potencijalne glasove, a dali bi bogme i dodatnu municiju režimskim artiljerijskim tabloidima. Ali i vlast se našla u nezgodnoj situaciji. Trebalo joj je koji dan da artikuliše stav, valjda vreme da ispita javno mnjenje i donese odluku koja otprilike glasi: “može da bidne, al’ ne mora da znači”
“Nisam ja protiv gradnje, ali Beograd treba da se širi, a ne da se sabija. Ne treba da se ruše građevine koje su važne za duh grada i predstavljaju neku njegovu istoriju, a sve sa ciljem da bi investitori bliski vlasti imali veliku materijalnu korist od toga. Postoje opšti interesi koji moraju da budu iznad privatnih, a ova vlast se ne ponaša u tom kontekstu”
Šošana Zubof: Doba nadzornog kapitalizma prevod Jelena Petrović Clio, Beograd, 2020.
