Žurka

Žurka (tulum, dernek, žur, party, le boum) je, u današnjim i ovdašnjim uslovima, organizovana eskapistička akcija, čija je svrha da se u ugodnom društvu privremeno pobegne od ružnoće spoljnog sveta. Da bi se u tome uspelo, potrebno je osigurati odgovarajuće kadrovske (dobra ekipa) i smeštajne (prikladna gajba) potencijale, kao i zamašnu količinu osvežavajućih napitaka (pivo, vino, viski, votka, a za ekscentrike koka-kola) i takvu zalihu cigareta po džepovima prisutnih koju ne bi potrošio ni bataljon vojnika na dvonedeljnoj vežbi. Eventualni drugi stimulansi (šta je to: duva, a nije vetar?) preporučljivi su i podrazumevajući, ali mi vam to nismo rekli. Zakon je zakon. Glede društvene ishrane na celonoćnim žuriranjima, zlatno pravilo glasi: služiti ono što stimuliše na piće.

Naravno, sva pravila se ubrzo pokažu uzaludnim i nepotrebnim pošto će vam alavi gosti ionako isprazniti frižider, zamrzivač, špajz, podrum i sve ostalo.

Svi još uvek pamte legendarne beogradske i zagrebačke (i beogradsko-zagrebačke) žureve iz novotalasnih osamdesetih, kada se činilo da je ceo svet naš: bili smo mladi, imali više para i slobode kretanja, a rat, AIDS i Ceca Ražnatović bili su nešto što se dešava nekom drugom. Oni koji nisu još 1987-88. (u)videli da sve polako odlazi do đavola, ekspresno su dotučeni kataklizmičnom 1991. godinom, kad su žurka i tulum definitivno prestali da se druže, a party je postao nešto daleko i nedostižno. Iz pukotina u zemlji izmileli su razni neobični gnomovi, koje mnogi od nas do tada i nisu primećivali, za koje čak nisu ni verovali da postoje. A sve je, zapravo, bilo lako predvideti još u drugoj polovini osamdesetih, trebalo je samo ozbiljno shvatiti žurke! Zvukovi i likovi sa Ibarske magistrale, poput invazije bodysnatchersa, odjednom su preplavili Beograd (čak ni Zagreb nije ostao imun, lično svedočim!) i gradovi su počeli da ružne; kao zahvaćeni nekim strašnim mentalnim virusom, ljudi su počeli da, umesto na koncerte, odlaze na vašare na Malom Kalemegdanu; umesto u bioskop, hrlilo se na „Žikinu dinastiju“; umesto književnosti, čitana je „Knjiga o Milutinu“; umesto muzike, slušala se Nada Obrić, a teži slučajevi regresirali su čak do stadijuma braće Bajić! U takvom okruženju i žurke su počele da izumiru ili da se izobličuju: postalo je opasno otići kod nedovoljno poznatih i proverenih ljudi jer vam se lako moglo desiti da banete na – poselo! I ugledate svoju bivšu devojku – onu koja je slušala Reedov „Transformer“ četiri puta dnevno, umesto antibiotika – kako đipa u kolu, sve podvriskujući i mašući maramicom…

Od tih traumatičnih vremena postalo je definitivno jasno da je, u lokalnim uslovima, svaka prava žurka, osim što je sofisticirani vid urbanog druženja i neka vrsta odbrambene reakcije na okupaciju prostakluka; kao nekada jazzeri i twisteri pred skojevcima, deca grada počela su da se zatvaraju u omanje serklove (retko preko 15-20 ljudi) i prave, nesvesno, ostrvca urbanog otpora. Ko je uspeo da održi kontakte sa takvim svetom, taj je pobednik: gnomovi nisu uspeli da mu baš sasvim upropaste život.

Beograd devedesetih, okupiran ali nepokoren, idealno je mesto za podzemne žurke (poput Kunderinog i Škvoreckyjevog Praga pedesetih i šezdesetih?) i mesto gde se još uvek sreću lepe devojčice u veselom i opuštenom izdanju one, iste devojčice koje viđamo isfrustrirane i besne po GSB usijanim limenim kantama, u kojima ih bez pardona pipaju čilageri sa aromom belog luka i mentalno maltretiraju trijumfom prostaštva okuražne babe. Čak i na velikim i bombastičnim javnim žurkama poput roc-koncerata (hello, Budapest!) i rave-parties, čovek još uvek može da oseti da je među svojima, da nije baš sam u unvierzumu kojim s kraja na kraj odjekuje kosmički Keba; za to saznanje ne treba žaliti ni truda, ni vremena, ni troška.

Zato, ne dajte ni ovaj vikend mrskom okupatoru u šake: pronađite malo vremena, prostora i para i družite se sa ljudima koje volite. Nije vas valjda invazija džiberizma-kao-pogleda-na-svet oterala u jalovu mizantropiju ili samotnički solipsizam?

Dežurni Kamenko najavljuje kišu ovog vikenda nad Beogradom; nije li to idealna prilika da se zavučete pod neki drag i poznat krov i postavite sebi temeljno egzistencijalno-metafizičko pitanje koje je svojevremeno formulisao prof. dr Iggy Pop: „Rock’n’roll party, where is the wine“?