Zloupotreba javnosti

Velika se buka digla oko gostovanja državne sekretarke MUP-a Biljane Popović Ivković i predsednika Fondacije „Tijana Jurić“ Igora Jurića na televiziji Prva 31. maja. Tema je bio navodni slučaj političara pedofila, o čemu je Jurić govorio u javnosti neposredno pre uvođenja vanrednog stanja u martu, a sada nastavio. Najveću buru i besne reakcije u javnosti izazvalo je pitanje Ivkovićeve Juriću: „A gde ste vi tada bili?“, postavljeno usred svađe u kojoj je Jurić pričao o nestanku i ubistvu njegove ćerke Tijane.

Bes zbog ovakvog pitanja je razumljiv, nedopustivo je tako nešto reći čoveku kome se desilo ono što se desilo Juriću. Postoji, međutim, mnogo toga u reakcijama što pokazuje patologiju u koju je ovo društvo duboko potonulo. U reakcijama i podršci Juriću su prednjačile opozicione partije i protivnici vlasti, a kratak rezime tih reakcija, i javnih i na društvenim mrežama, bio bi da je ono što je Ivkovićeva rekla dokaz koliko je vlast zloćudna („tipičan primer SNS mentaliteta… antiljudsko čisto zlo… zlo u svom najgorem obliku“).

U toj buri se izgubilo ono što je bilo tema diskusije, preciznije rečeno svađe učesnika. A rezime te svađe bi bio da je Igor Jurić ponavljao da dokaze o političaru pedofilu ima, ali da su nedovoljni da bi ta osoba bila procesuirana, da je pogrešio zato što je „verovao nekim ljudima koji su iskoristili priču“, a njegova namera je bila najbolja moguća, da „neko treba da svedoči i treba da se zaštiti“, da su ta deca „ne samo žrtve pedofila već i celog sistema“, da nosi teško breme i da je odgovoran i za to dete i za njegovu porodicu, da „ti ljudi, te žene, ta deca… ne žele da svedoče, jer se plaše“…

U Jurićevoj priči je bezbroj opštih mesta koja su idealan materijal za tabloide – neko zlostavlja neko dete, neki „moćnici“ bez lica zbog kojih su žrtve i on sam u životnoj opasnosti, jer jedino on sme o „njima“ da govori, neki zloćudni elementi u „sistemu“ koji sve znaju ali ćute i prikrivaju zločine… Naspram svih njih, Igor Jurić sam u misiji u kojoj rizikuje život zbog višeg cilja. Na poslednjih dana više puta ponovljen poziv da ako nešto zna to kaže policiji i Tužilaštvu, Jurić odgovara istim frazama kao i do sada, između ostalog optužujući Biljanu Popović Ivković da je ona kriva što se od svega napravila „medijska atrakcija“.

A javnost, pre svega tabloidi, ali i televizije na kojima Jurić redovno gostuje, koriste „atrakciju“ pa se pitaju je li „političar pedofil“ iz vlasti ili iz opozicije, a što se tema diže baš u predizbornoj kampanji, a da li korist od toga ima vlast ili opozicija i sl.

Ako se išta korisno moglo čuti od državne sekretarke u pomenutoj emisiji, to je da „niko nema pravo da uzima zakon u svoje ruke“, da sve to „nije tema za medije, već za državne institucije“. No, svega je godinu dana prošlo od kada je Skupština usvojila izmene Krivičnog zakonika, kojima se predviđaju kazna doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust za najteže oblike krivičnih dela, kao što su teško ubistvo, silovanje, obljuba nad nemoćnim licem i obljuba nad detetom. Zakon je usvojen na inicijativu Igora Jurića i njegove fondacije, i pod pritiskom javnosti u kojoj je Jurić bezbroj puta nastupao od kada mu je ćerka ubijena.

Vladajuća stranka je usvajanje pomenutog zakona iskoristila da se pohvali kako je to dokaz njihove brige o ljudima, ali i da oblati najgorim uvredama sve one koji za zakon nisu glasali, pre svega predstavnike opozicije; da ne govorimo o onima koji su načelno bili protiv zakona, poput pravnih stručnjaka koji su upozoravali da je deo tog zakona suprotan Ustavu, ali i konvencijama o zaštiti ljudskih prava, da krši međunarodne konvencije koje je Srbija dužna da poštuje. Svi protivnici zakona su prošli verbalni linč i vladajuće partije i većeg dela javnosti, i bili maltene proglašeni podržavaocima silovatelja, ubica i pedofila.

I evo sada Igora Jurića u novom krstaškom pohodu. Nedopustivo je pomenuto pitanje koje je Ivkovićeva uputila Juriću, ali kada na Jurićevo insistiranje da čuje šta je MUP preduzeo u nekim drugim slučajevima i njegove, po ko zna koji put ponovljene priče o neefikasnosti rada MUP-a u slučaju nestanaka dece, kaže da policijski službenici u saradnji sa Tužilaštvom svojim znanjem i iskustvom mogu da procene da li se dete udaljilo od kuće ili je reč o krivičnom delu, a da se Jurić u policijski posao ne razume i ne zna ga, to je tačno.

Tačno je i da neopisiva lična tragedija ne daje Juriću pravo da odlučuje o zakonima, protokolima o radu policije i sličnim stvarima, jer o tome ne bi trebalo da odlučuju emocije, već oni koji o tome nešto znaju. Niko Juriću ne može i ne bi trebalo da zabrani da javno priča i iznosi svoje mišljenje o bilo čemu, samo bi javnost, učesnici političkog života, bez obzira na politička uverenja, mediji, valjalo da shvate da čovek kome je tako užasan zločin razorio život jeste žrtva, ali da to ne znači da je za sve bespogovorno u pravu i da mora da dobije podršku za sve što traži.

U suprotnom, kao što se vidi sada i kao što se videlo pre i posle usvajanja pomenutog zakona prošle godine, sve potone u kaljugu čiji je jedini smisao da neko Jurića koristi za nešto (trenutno „opozicione snage“ naspram zle vlasti oličene u Biljani Popović Ivković, pre godinu dana obrnuto), a i Jurić koristi javnost i takav svoj položaj u njoj. A to je loše i štetno pre svega za društvo kao takvo, za samog Jurića, ali i za one koje Igor Jurić tvrdi da pokušava da zaštiti.