Život je lep

Kada se pažljivo zagleda nedavno štampana kineska strip-edicija „Život velikih ljudi“, lako se uočava da su drugovi Marks, Engels, Lenjin, Staljin, Dimitrov, Džou Enlaj, Ho Ši Min, Deng Sjaoping i Josip Broz Tito imali zaista lep i uspešan život.

Da im je život bio plodan i uspešan, Kinezi uglavnom znaju od ranije. Sada ih ove stripovane knjige na to samo ponovo podsećaju. Ali, kineski majstori crteža nisu zaboravili ni onu drugu stranu života, manje-više ličnu, često udaljenu od očiju javnosti. Jer, kakav bi to bio strip ako glavni junak nema svoj privatni život i sitna uživanja?

Eto, drug Marks je voleo da igra šah. Vidimo ga na crtežu zamišljenog, ali spremnog da povuče odlučujući potez. Iza njega je ogromna biblioteka, a prekoputa njega šahovski protivnik. Ne, nije to njegov prijatelj Engels, sa kojim je Marks često igrao duge partije. Ovoga puta je to neki mladić, svakako revolucionar. Zar bi Marks uopšte igrao šah sa nekim ko nije revolucionar? Možda i bi, samo Kinezi to ne znaju, pa su, za svaki slučaj, šahovskog protivnika nacrtali tako da lični na mladog Marksa.

Fridrih Engels. Taj je, izgleda, uživao ne samo u naučnom radu i finansiranju Marksa u dobrom vinu. Nekoliko crteža prikazuju visokog čoveka s leptir-mašnom, kako drži čašu u ruci, ili kako sedi za stolom okružen raspoženim prijateljima. Autori stripa, istina, naglašavaju da je i u trenutku odmora Engles brinuo o položaju radničke klase, posebno u Engleskoj.

Šta je voleo Vladimir Iljić, osim revolucije i Nadežde Krupske? Na to teško pitanje, Kinezi su našli odgovor: voleo je decu i uživao je u razgovorima sa siromašnim seljacima.

A Staljin? Šta je Staljin voleo, u čemu je uživao? Sudeći prema kineskom stripu, drug Staljin je uglavnom voleo da radi, planira i da bude u društvu Vladimira Iljića. Nema nekih ljudskih slabosti Josif Visarionovič. Ne pojavljuje se ni sa čašom, ni u veselom društvu, ne igra šah, čak nije okružen ni pionirima. Drug Staljin samo radi i ratuje. Opasni, namrgođeni asketa nema vremena za uživanje.

Za dvojicu velikih Kineza, koji su ušli u ediciju, kineski autori morali su da ispolje posebnu obazrivost. Zna se da je Džou Enlaj voleo u mladosti da glumi i da se često oblačio u ženske haljine igrajući razne carice. A Deng Sjaoping koji je nedavno, u jednoj knjizi, priznao da radi „samo dva sata dnevno, a ostalo vreme koristi da čita, šeta i uživa“ mnogo je voleo karte. Bridž. Bio je toliko strastan igrač da je, kažu, vojnim avionima išao na partije bridža, što su mu protivnici oštro zamerali u trenucima kada bi padao sa političkih pozicija, a ti trenuci bili su prilično česti.

Naravno, za Džou Enlaja nađeno je neko prigodnije uživanje („zamišljen pogled u daljinu“), a za Denga nešto sasvim obično: kao, sedi u fotelji i čita novine, a pored sedi njegov praunuk. Da su bar pokazali kako je Deng u kulturnoj revoiluciji poslat na prevaspitavanje i kako sam peče rakiju…

U pogledu uživanja, naš Josip Broj im nije zadavao nikakve brige. Vidimo ga kako u mladosti joše na konju, ako je to bilo neko uživanje, kako sedi u kafani i razgovara sa mladim revolucionarima.

Jedan crtež prikazuje Tita kako pažljivo razgleda svoju lovačku pušku: znaju Kinezi da je on voleo lov.

Na drugom vidimo starog gospodina sa suprugom Jovankom. Možda nije po bontonu što drži ruku u džepu, ali to daje prisnost porodičnoj idili na koju su Kinezi osetljivi. Tu je i bela pudla, a i vučjak koji podseća na onog čuvenog psa koji je – zna se to i u Pekingu – spasao život drugu Titu na Sutjesci. Sam Tito je, prilikom svoje posete Kini 1977. godine tu priču ispričao svojim domaćinima.

Bilo je to na večeri u Šangaju kada je Tito naiskap popio četiri čašice mao-taja, čuvene kineske rakije od 70 stepeni. Trebalo je videti zabezeknute izraze kineskih političara: Tito je zaista znao da uživa.

Edicija o životu velikih ljudi pati, međutim, od zaborava. Štošta je zaboravljeno jer se nije uklapalo u šemu da je život lep. Svakako da bi sliku o Staljinu pokvarilo neko podsećanje na logore i čistke. Marks ne bi bio idealan kada bi se pomenulo da su neka njegova predviđanja omanula. Deng Sjaoping ne bi tako udobno, penzionerski, čitao novine u fotelji da je pre toga pomenut Tjenan-men.

Život je, izgleda, lep pod uslovom da se mnogo toga u njemu zaboravi.