Zastrašivanje svedoka

Afera u vezi sa Draganom Markovićem Palmom nije se stišala ni nestala. Samo su za nama praznici tokom kojih nije bilo mnogo dešavanja. To Palmu, međutim, nije sprečilo da nastavi medijsku ofanzivu po televizijama sa nacionalnom frekvencijom i tabloidnim karakterom.

Poslednja relevantna informacija u vezi sa ovim slučajem jeste izjava potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić, koja je rekla da ima i svedoka i žrtava iz Jagodine, spremnih da svedoče, ali samo ako dobiju status posebno osetljivih svedoka. U praksi, makar za žrtve, to ne bi trebalo da bude teško, sve što je potrebno jeste da tužilac zatraži taj status. Dalje, svedočenje ide preko video linka, žrtva ili svedok nalaze se u prostoriji u kojoj nije okrivljeni, a sa njima su tužilac, njihov pravni zastupnik (ako ga imaju) ili psiholog, ako je žrtvi potrebna i ta vrsta podrške.

Međutim, Dragan Marković Palma, na to je, sa jedne od tabloid televizija imao da poruči: „Ako se plaše, ponovo moram da kažem, više puta – ako se žrtve plaše od mene pa neće da idu u tužilaštvo i policiju, hoće preko Skajpa i onlajna, ja ću tada isto da saznam njihova imena i prezimena i sve te svedoke, razumete. Sve je laž.“

U prevodu: ako me se plaše, i treba da me se plaše.

I treba da ga se plaše, zaista, jer ovaj sistem, ovo pravosuđe, ničim ne ohrabruju žrtve niti im ulivaju osećaj sigurnosti koji im u ovakvim situacijama najviše treba. Status posebno osetljivog svedoka može se dobiti tek kad počne sudski postupak. U predistražnom i istražnom postupku takva mogućnost ne postoji. Setimo se i Danijele Štajnfeld koja se mesecima borila sama sa sobom i vagala šta da radi, jer tužilaštvo nije moglo da joj garantuje da neće doći do curenja informacija kada saopšti ime svog silovatelja. Ispostavilo se da je bila u pravu, ime koje je navela, ime Branislava Lečića, procurelo je istog dana.

Ima još, za one koji ne čitaju tabloide: ime najmanje jedne maloletne žrtve u postupku protiv učitelja glume Miroslava Aleksića dospelo je u javnost pred praznike, u očiglednoj medijskoj ofanzivi Aleksićeve odbrane preko Srpskog Telegrafa, Večernjih novosti i Televizije Happy. To su ime otkrili (takođe maloletni) polaznici Aleksićeve škole, dovedeni pred mikrofone da dokažu svoju lojalnost i da slabim, dopola dečjim, a otpola napamet naučenim argumentima, naprave štetu i sebi i drugima.

I na kraju, eto i Palme, da sasvim ogoljeno i bez zadrške poruči da će saznati ko su posebno osetljivi svedoci protiv njega, ako takvih bude bilo. I šta sad da rade sve žrtve u ovoj zemlji koje se, motivisane ovim slučajevima, lome da li da prijave svoje zlostavljače? Da se ponovo traumatizuju, da se sklupčaju u još veći strah od onog s kojim već žive, da umiru od krivice jer taj možda negde sada radi to isto nekom drugom? Da još dublje zakopaju svoje rane, pa kad ih stigne trauma, trpe čuđenje i ljutnju okoline jer niko ne zna šta im je, zašto su ljute, agresivne, depresivne, zašto piju, zašto se čudno ponašaju? Da li je to ono što želimo? Teško. Ovde ne mora da se menja nešto, ovde mora da se menja sve.