Zagreb

Kada Zagreb izranja iz sna
čekaju ga konduktera dva
da ih poveze na remizu
da razbiju lozom krizu

(J.B.S: „041“)

Moj najbolji prijatelj dan-danas piše i potpisuje se latinicom samo zbog jedne Zagrepčanke, zanosne pubertetske ljubavi i činjenice da njegov rodni Beograd od njenog rodnog Zagreba deli 398 km prostora koji su, tada, za njih, mogla da savladaju samo pisma. Veličinu njegove ondašnje ljubavi samo potvrđuje to što je, kao i danas, uostalom, u zapečaćenim sanducima mračnih uspomena nosio i davne, utoliko bolnije, šamare od učiteljice – zato što nije znao kako se latinicom piše veliko slovo Dž.

S jednim drugim prijateljem otputovao sam prvi put u Zagreb kao osamnaestogodišnjak, opet zbog ljubavi. Ispostavilo se, međutim, da on nije dobro govorio latinicu: dobio je ono što se tada zvalo „korpa“ ili „noga“. Ni Zagrepčanke nisu savršene. Otpratio sam ga na kolodvor, ostao u potpuno nepoznatom gradu i zavoleo ga. (U ovom uživanju biće, izgleda, mnogo ljubavi. Zakaj pa ne? Kaj ne? Ne?)

U stvari ne poznam Zagreb, zaboravio sam imena mnogih kafana, mada ne i Vlašku, Kvaternjak, Džamiju, matine sa Žilnikovim „Ranim radovima“ kad su u Beogradu bili zabranjeni, Ilicu, neke mrtve ljude i, potom, godinama, naviku da svako putovanje u svet i u život, odlazak i povratak, bude začinjen Zagrebom. I pićem, naravno, u količinama i na način koji je dostojno opisao samo pokojni Vladimir Jerofejev („Moskva-Petuški“, otkriće koje dugujem prijatelju koji je u međuvremenu postao Kanađanin): nekoliko puta budio sam se u praznom kupeu na sporednom koloseku beogradske železničke stanice ne znajući otkud sad pa tu, da bih kod kuće zatekao brižnu poruku onih koji su me sinoć kao vreću ubacili u vlak i ispratili sa kolodvora, pitanje jesam li živ i, na kraju, „Bok, stari. Se vidimo“.

S početka, bilo je mnoštvo čudnih stvari. U kafanama koje se zovu buffet (i isto tako izgovaraju: bufet) ne sedi se, nego stoji. Pića su brza, s nogu: prvi put sam video domaćice, purgerke, s tržničkim cekerima u ruci, da piju. Pio se konjak, što je bilo ime za piće točeno iz flaše s etiketom na kojoj je pisalo BADEL „Brandy“ i, priznajem, ostalo u istoriji kao jedno od retkih koja ne podnosim: hemija, hemija, i malo farbe. Više ne znam da li se N.H. Marijan Badel bavi proizvodnjom „konjaka“, ili je taj unosni biznis preuzeo neki drugi heroj neke druge istorije. Nije bitno, uostalom. Kao što nije bitno ni kako se sad zove Trg žrtava fašizma usred kojeg stoji Pavelićev doprinos bratstvu i jedinstvu, Džamija koja nije džamija, gde beše drvo o koje se obesio Branko Miljković, onaj s pitanjem o tome hoće li sloboda umeti da peva…

Čujem da više ne postoji „Tingl-Tangl“, mitska kafana u kojoj me je, usred onog što se zvalo „hrvatska euforija“ 1971. neki pijanac, izazvan ekavicom, ubeđivao kako me mora zaklati da bi, odmah potom, sam sebi slomio mozak (i zaspao na stolu) smišljajući odgovor na pitanje: „A zašto?“ Kad smo izašli, Dule je sve shvatio, i potrčao niz ulicu. Pojurili smo ga, dostigli i, dahćući, pitali kud je krenuo, jebo ga Bog. „Da poletim“, kaže. „Kako?“ „Prosto“, glasio je njegov odgovor: ulica je dugačka i ravna. No, zato što je Zemlja lopta, dakle kriva, svako može, ako se dovoljno zatrči, u jednom trenutku dostići prvu (da postane Zemljin satelit), drugu (da postane Sunčev satelit) ili, ako se dovoljno napne, čak treću kosmičku brzinu, da dosegne Kosmos.

Te večeri, međutim, dosegli smo samo kuhinju i domaćicu kuhinje pokojnog Gaja Petrovića. To je, odabranima je poznato, više no svemir: zidani štednjak veliki kao prostrana garsonijera, u njemu milioni rora, a u svakoj neko toplo jelo, bistri sok od jabuke u neograničenim količinama, vruća kava i, dakako, digestiv, tj. prvo jutarnje piće, najčešće.

Jedna Bosiljka živela je u Zagrebu; zahvaljući njoj saznao sam da u Maksimiru postoji Zoo. U njemu smo zajedno otkrili lavove, tigrove, leoparde, geparde, pantere (i Bagheeru, takođe), sve potpuno savršene predstavnike najpoštovanijeg na svetu, mačjeg roda. Svaki od njih ležao je, nepokretan, na svojoj palači, dostojanstveniji od bilo koje sfinge, fiksiranog pogleda. Pogledao sam šta to vide. I: preko puta, u otvorenim kavezima, gotovo kao na slobodi, šetale su gazele, antilope, magarci, ne toliko hrana koliko prilika za trčanje, skok, smrtonosnu igru.

No, kad sam već neoprezno ponudio Zagreb kao vreme uživanja – po običaju, tek potom paralisan strahom od pisanja – desila se zaista čudna stvar. Listajući neke stare teftere, tražeći neke „važne“ datume, kazalo mi se samo. Sjetilo me: tamo sam, u Zagrebu, jednom, video najsretniju ženu na svetu. Na trotoaru, pod Neboderom, u kasno letnje veče. „Stajala je, ustvari – ljuljala se na vrhovina visokih štikala, na samoj ivici trotoara, kao na ivici Gran Kenjona. U stvari, video sam sve odjednom, ništa posebno: prljavoružičasti kostim, iskrzane potpetice, torba sa nekim belim slovima. A od nje, samo da je stajala i ljuljala se, zatvorenih očiju, neverovatnog osmeha sreće kao svetlost iznutra. Sasvim njen osmeh, sasvim njena sreća.“

Nekoliko sati kasnije: „Ponovo sam je video, ovog puta u bifeu pod Neboderom, kako sedi za jednim već zauzetim stolom. Ista ona torba, spuštena na pod, iste cipele, čarape, kostim, frizura. Isti osmeh. Ljuljala se na stolici, ne primećujući ništa, ne znam šta videći. Palcem i kažiprstom držala se za dršku šoljice od kafe koja se sva prosula u tacnu. Održavala je ravnotežu na samo dve noge od stolice. Pogrešno nastojeći da brzo vidim što više, zapazio sam samo da ima lakirane nokte.“