Veslanje

Kad god hoću da osetim stari dah Dunava, s onom čudnom mešavinom mirisa katrana, laka i drveta, koja uvek ide uz čamce, drvene splavove i obalne hangare – odem na „Danubijus“, veslački klub koji su gimnazisti i mlada gospoda Novog Sada osnovali još 1889. godine. Tu negde, kada je sve bilo pomalo drugačije nego danas, ali ne mnogo drugačije, počela je i završila se moja sportska veslačka karijera (pre 35 godina), u četvercu s kormilarom.

Odmah da kažem, u takmičarskom smislu nismo napravili ništa, jedino je Vanja kasnije, kada smo mi ostali odustali, bio prvak države i reprezentativac, veslao na Bledu, u Luganu itd. Zajednički, u četvercu, mi smo dogurali do Palića, bili prvi na vojvođanskom prvenstvu, ali odmah i diskvalifikovani jer je naš mladi kormilar (bila mu je to prva trka) pogrešno shvatio sudije iz pratećeg čamca, pa je mnogo zasekao stazu (startovali smo na drugoj, a bili ubedljivo prvi – na četvrtoj stazi). No, nije mi žao što nismo postali neki asovi, za tako nešto u veslanju je potrebno neverovatno mnogo muke, natčovečanske upornosti i fanatične posvećenosti pobedi. Sve su to osobine koje su me, srećom, daleko zaobilazile.

Iz tog sporta, za razliku od nekih drugih, na primer iz novinarskog – otišao sam taman na vreme. Napustio sam veslanje ne zbog toga što mi je bilo previše teško da svakog jutra ustajem u pola šest, odlazim na jednosatni trening, vraćam se kući na doručak, jurim u školu, zatim i popodne u šest odlazim na trening, trčim pet kilometara, veslam deset, a zatim dižem tegove (tonu ili dve najmanje, iz više puta, naravno), te da se oko devet izgladneo vraćam kući, jedem pola frižidera i padam odmah u krevet, te spavam bez snova.

Napustio sam veslanje nekako gotovo prirodno, kada sam procenio da se na velikom novosadskom korzou dešavaju ipak zanimljivije stvari, kad smo počeli da filozofiramo na gelenderima ispred Banovine, kad smo otkrili kako je lepo ljuštiti preferans uz muziku sa Radio Luksemburga (on je tada bio popularniji nego što su danas Slobodna Evropa, Dojče vele, BBC ili Glas Amerike). Pa ipak, iako sam ga napustio bez žaljenja, veslanju dugujem mnogo, pa i danas smatram da je ono korisnije od tenisa, klavira, baleta i časova engleskog zajedno (što je samo znak mojih neizlečivo nazadnih shvatanja).

Sećam se, kad smo prvi put došli na „Danubijus“ i kada su nas utovarili u veliku galiju sa dvanaest vesala, pomislio sam da odmah odustanem – jer mi se činilo da ću već posle dva-tri zaveslaja ispustiti dušu. Tako je, u stvari, bilo stalno naredne tri godine – takmičarsko veslanje je čist, esencijalni napor, napor na napor. To je prva dobra osobina ovog teškog sporta. Svaki zaveslaj moraš povući punom snagom, inače nemaš šanse. Pa kada ti se posle hiljadu metara čini da više nemaš ni trunke snage, čuješ da moramo dići broj zaveslaja sa 36 na preko 40 u minutu. Kako si posle srećan što si to nekako uspeo, a ostao živ.

Druga dobra osobina veslanja jeste to što ti se uvek čini da te ostali vuku kada ti je najteže. Zbog toga se u posadi stvori nešto drugačiji duh zajedničke sudbine od običnog drugarstva. Zbliži vas zajednička muka. Na moje drugove je, istina, taj četverac ostavio dubljeg traga nego na mene. Jedan ima četvoro dece, drugi se ženio četiri puta, treći ima četiri preduzeća – a ja sam jedna od mnogih žrtava narodne izreke „uzdaj se u se i u svoje kljuse“.

Treća dobra osobina veslanja je što dobro naučiš da mrziš autoritete, to jest trenera. Sada mogu reći da nas je treniralo nekoliko izvrsnih ljudi i dobrih stručnjaka – no, pošto su oni smatrali da od nas treba da naprave pre svega ljude, normalno je da smo im pružali otpor. Problem sa svakim trenerom je u tome što od tebe traži više od onoga što možeš. Onaj ko nije nikada cedio svoje telo do kidanja neće nikad razumeti bes koji morate osetiti prema komandama, podstrekavanju, podvikivanju, psovanju, pa i prema oskudnim pohvalama koje dobijate kada nešto postignete. U stvari, naučite da idete do kraja svoje snage, a da vas hvala ne zanima, već samo osećaj da ste i to izdržali.

Evo i četvrte dobre osobine veslanja. Nekako steknete neko ludo zdravlje koje možete da arčite nekoliko narednih decenija. Istina, hoće ponekad da vas uhvati neki grip ili išijas, ili da se polomite u nekoj saobraćajnoj nesreći, ali to se događa i šahistima. No, na psihijatriji, bar u Novom Sadu, veslača ima samo među lekarima.

Nadasve, veslanje je jedan od najlepših sportova zbog toga što malo ko ko nije sedeo u čamcu moće zamisliti kako je tiho nad vodom u rano letnje jutro i kako tada miriše Dunav u senovitom, zelenom kanalu Šodroša.