Umro Zbignjev Bžežinski

Zbignjev Bžežinski, uticajni američki politikolog poljskog porekla i najpoznatiji politički savetnik tokom Hladnog rata i advokat američke hegemonije, umro je 26. maja u bolnici u gradu Fols Čerč, u Virdžiniji, u 89. godini života. Rođen je u Varšavi 1928. godine, a neki ruski izvori spekulišu da je on zapravo rođen u poljskom konzulatu u ukrajinskom gradu Harkovu, koji je u to vreme bio deo SSSR, ali da su njegovi roditelji prijavili da je rođen u Poljskoj, a ne u Sovjetskom Savezu.

Pohađao je katoličku školu u vreme kada je njegov otac službovao kao diplomata u Francuskoj i Nemačkoj, a familija se preselila u Montreal 1938. kada je stariji Bžežinski imenovan za poljskog generalnog konzula, koji je, kada su šest godina kasnije komunisti preuzeli vlast u Poljskoj, sa tog mesta demisionirao i porodicu preselio na jednu farmu u kanadskoj unutrašnjosti. Po Los Anđeles tajmsu, mladi Bžežinski je tu počeo da uči ruski od jednog emigranta.

Obrazovao se u Kanadi (McGill University, gde je stekao diplomu iz oblasti ekonomije i političkih nauka) i u SAD, gde je na Harvardu doktorirao u oblasti političkih nauka sa tezom o totalitarnom sistemu SSSR.

Česta putovanja i Istočnu Evropu i nekoliko knjiga i članaka u 1950-ih doprineli su da se Bžežinski pročuje kao ekspert za komunizam i postao jedan od najuticajnijih autora strategije borbe protiv komunizma i koncepta novog oblika američke hegemonije.

Od 1960. godine Bžežinski je 17 godina bio šef Instituta za probleme komunizma ka Kolumbija univerzitetu.

Godine 1966. Bžežinski je pozvan da radi u političkom savetu za planiranje Stejt departmenta u bio uključen u definisanje spoljno političke doktrine Vašingtona.

Zajedno sa Dejvidom Rokfelerom bio je jedan od osnivača, a od 1973 do 1976. i izvršni direktor Trilateralne komisije – međunarodne organizacije u koju su uključeni uticajni ljudi iz Severne Amerike, Zapadne Evrope i Azije.

Tokom svoje karijere, bio bi povezan sa raznim uticajnim umereno-liberalnim grupama i asocijacijama, uključujući korporaciju Rand, Savet za spoljne odnose, Amnesti International i Nacionalna asocijacija za unapređenje prava obojenih ljudi.

Bio je savetnik u Kenedijevoj administraciji, savetnik predsednika Lindona Džonsona od 1966. do 1968. Bžežinski je bio protiv širenja američkog učešća u ratu u Indokini, čak je zbog toga i napustio svoju poziciju predsedničkog savetnika i postao savetnik američkog potpredsednika Hjuberta H. Hamfrija. Kasnije, od 1977. do 1981. godine, bio je savetnik za nacionalnu bezbednost u administraciji američkog predsednika Džimija Kartera.

Kao ekspert, član različitih odbora i organizacija i profesor na Univerzitetu Džons Hopkins bio je pobornik intervencionizma u američkoj spoljnoj politici, poznat po ohrabrivanju disidenata iz Istočne Evrope i podsticanju borbe za ljudska prava u vreme Hladnog rata. Bžežinski je bio jedan od ideologa američke borbe protiv Sovjetske ekspanzije u Evropi, u Vijetnamu, u Africi, na Kubi i u Avganistanu. Snažno je podržavao naoružavanje avganistanskih pobunjenika u Avganistanu i njihovog angažovanja protiv sovjetskih trupa, što je, kako je pisao predsedniku Karteru, smatrao osvetom za američki neuspeh u Vijetnamskom ratu.

Naoružavanje mudžahedina je dovelo do povlačenja Sovjeta iz Avganistana, ali je imalo uticaj i na pretvaranje Irana u anti-zapadnu islamsku šiitsku državu, a kasnije i na formiranje Alkaide i dominaciju talibana u Avganistanu, gde su SAD petnaest godina zaglavljene u najdužem ratu u svojoj istoriji. Neki analitičari smatraju da je Bžežinski nenamerno pomogao da se stvori Alkaida, kada je ubedio predsednika Kartera da aktivira tajni program CIA za podsticanje pobunjenika kako bi to izazvalo sovjetsku vojnu intervenciju. Po toj verziji, CIA je počela da naoružava pobunjenike šest meseci pre sovjetske intervencije. „Nismo gurnuti Ruse da intervenišu, ali smo svesno povećali verovatnoću da će to učiniti“ rekao je Bžežinski u 1998. intervjuu za Le Nouvel Observateur. Manje od četiri godine nakon povlačenja Sovjeta iz Avganistana, koje je trajalo od 15. maja 1988. i 2. februara 1989. godine, „uzrujani muslimani“ će 26. februara 1993. napasti američki Svetski trgovinski centar (World Trade Center bombing) kamionom napunjenim bombama koji je osmislio Ramzi Jusef, pripadnik Alkaide. Tada je Pentagon uvučen u beskrajni rat protiv terorizma koji će eskalirati nakon na napad na Kule bliznakinje u Njujorku (Twin Towers of the World Trade Center) i na Pentagon 9. septembra 2001. i koji traje do danas.

U vreme dok je bio Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost smatra se da je pomogao rušenju ekonomskih barijera između Zapada i Sovjetskog Saveza i Kine, a za njegovog mandata potpisan je Sporazum o ograničavanju strateškog naoružanja (SALT dva). Zalagao se za normalizovanje američko-kineskih odnosa. Pomagao je Karteru da prevaziđe velike razlike između egipatskih i izraelskih lidera Anvara el Sadata i Menahema Begina što je dovelo do potpisivanja sporazuma iz Kamp Dejvida u septembru 1978.

Los Anđeles tajms piše da je Bžežinski više želeo da bude Karterov savetnik nego državni sekretar, jer je prvu funkciju smatrao uticajnijom, često je bio u sukobu sa kolegama uključujući državnog sekretara Sajrusa Vensa.

Kada je Iranska kriza talaca 1979. godine zapretila da ugrozi sliku o globalnoj moći i uticaju SAD i postala izvor frustracije Karterove administracije. Bžežinski je tokom prvih meseci 1980. godine, podržan od strane Pentagona, počeo je da se zalaže za vojnu akciju. Misija, pod nazivom Pustinja Jedan, rezultirala je kompletnim vojnim i političkim poniženjem i Vens, koji se zalagao za pregovore je podneo ostavku, a Karter je izgubio izbore protiv Ronalda Regana.

Bio je autor brojnih predloga da se sruši Sovjetski Savez. „Poraz i raspad Sovjetskog Saveza je bio poslednji korak u brzom usponu SAD na zapadnoj hemisferi, kao jedine i zaista, prve istinski globalne sile,“ napisao je Bžežinski 1998. u svojoj knjizi Grand Chessboard.

Posle raspada SSSR-a, posle Hladnog rata je smatrao da čak i nominalno kapitalistička i demokratska postkomunistička Rusija predstavlja opasnost po američke i zapadne interese, te se zalagao za njeno razbijanje, sputavanje okruživanje i slabljenje kroz stvaranje proameričkih saveza na tlu Evroazije i podršku secesionističkim pokretima kao što je čečenski tokom koga je podržavao čečenske separatiste na čelu Mashadovim i Basajevim.

U vreme raspada Jugoslavije je pripadao tzv jastrebovima, kritikovao je prvobitno oklevanje administracije Bila Klintona da interveniše protiv srpskih snaga tokom rata u BiH, a kasnije je podržavao bombardovanje Srbije 1999. godine.

Nakon što je Vladimir Putin došao na čelo Rusije, bio je zagovornik proširenja NATO-a i privlačenja bivših sovjetskih republika u NATO. Pozdravio je rat u Libiji u 2011, „narandžastu revoluciju“ u Ukrajini i „ružičastu revoluciju“ u Gruziji.

Bžežinski je smatrao da je imperijalni status Rusiji neraskidivo povezana s njenim jedinstvom s Ukrajinom, pa se 2000-ih zalagao da se spreči novo ujedinjenje Rusije i Ukrajine.

Neki procenjuju da je tokom mandata Obamine administracije, Bžežinski, čiji je uticaj oslabio, možda i zbog toga što su ga mnogi smatrali suodgovornim za nastanak Alkaide, spadao u „liberalne jastrebove“, to jest u zagovornike tzv. Drugog hladnog rata.

Međutim, u jednom od svojih poslednjih članaka u časopisa American interest on je konstatovao da Amerika više nije globalno imperijalna sila i da može samo biti efikasna u borbi na Bliskom istoku samo ako uspostavlja koalicije koje uključuju, u različitoj meri, takođe Rusiju i Kinu. Kritikovao je politiku predsednika SAD Donalda Tranpa kao nejasnu.

Početkom oktobra 2015. godine u članku za Fajnenšel tajms, Bžežinski je pozvao Zapad da pokuša da uključi Rusiju u pregovore o budućnosti Bliskog istoka, pošto je zaključio da ističe vreme američke svemoći na svetskoj sceni i njenog oholog arogantnog stava prema Rusiji, Kini, Indiji, Brazilu, Iranu i Pakistanu. Rusku vojnu intervenciju na strani Bašara Aasada Bžežinski je smatrao izazovom američkom autoritetu na Bliskom istoku, zbog čega je prporučivao da Amerika zapreti nekim odgovorom, a istovremeno se zalagao za to da Amerika pozove Rusiju u koaliciju i uđe s njom u ograničenu saradnju na Bliskom Istoku.