Tumaranje

Za početak tumaranja preduslov nije fizička izdržljivost. Mada po spoljnim znacima – ljudske figure što ide tamo i amo, pa se i sreće često – deli sličnost skitnji; tumaranje je posebno, uživalačko predavanje koracima i pogledu na uglove i vizure.

Izbijajući po sopstvenoj volji, ono je trijumf prepuštanju okolnim prizorima, sa kojih je udaljenje izvesno i ostvarivo. Razlikujući se od skitanja, tumaranje je poniklo iz dokolice naročite vrste. Besciljno eksterijersko provetravanje ima dugačku i raznoliku istoriju: od lutanja posvećenika, kakvi su zen monasi ili drumske noćobdije ono je okrenuto prirodi, dok se tumaranje uspostavlja daleko od širokih puteva uz brežuljke i livadske ograde, velelepne krošnje i protičuće vode. Sezonski neutralno, tumaranje izbija iz jezgra procvata industrije i trgovine velikih gradova. Pariska dokoličarska šetnja za Bodlera je bila uživalačka putanja samog postojanja u mnoštvu – prototip nenamenskom učešću u komešanju velikih tržnih centara. Jednako pod nebom, po trotoarima velikih bulevara, ali i u zasvođenim nizovima radnji, pasažima zanatskih i trgovinskih poslovanja pre gotovo vek i po, figura tumarala određivala je rane, tinjajuće, petrolejske svetlosti velegrada. Javna mesta slobodnih i dugih hodanja zbivala su se ispod zastakljenih svodova dugih aleja, svedenih botaničkih izložbi i klupa raspoređenih po prolazima različitih širina.

U ta vremena dokoličarsko lutanje usmerilo se na svojstven stil postojanja u gradovima, uopšte među mnoštvom, aktivirajući sva čula u pravcu boemske slobode. Na nedvosmislen način, tumaranje je postalo samostalan zanat blizak umetnosti doživljavanja, u evropskoj prošlosti utemeljen isto tako nedvosmisleno – nuždom uvida u sve i osvajanja slobode.

Od ranije, hodanje drumovima, vrletima i gorama raznih nacionalnih krajina i dolova imalo je romantičarsku osnovu samoispitivanja u samotnosti postojanja i, razumljivo, stalnog izmicanja. Tumarati ili, po infinitivu glagola, odlutati značilo je biti u stalnoj aktivnosti, ne toliko otiskivanja putevima, retko promenjivim po klimatskim i društvenim atmosferama, već mentalnog rasterećenja od prinuda zadržavanja i prebivanja na jednom mestu, kroz jedan način ili svega nekoliko načina. Premda je tumaranju naizgled blisko duže putovanje, ciljevi stizanja ili dosezanja početka i kraja, od jedne do druge obale, ili u slavu ovog ili onog razloga ih udaljuju. Preživljavanje u pukom nalaženju krova iznad i nečeg za ispod glave isto tako su nesvojstveni tumaranju. Zadobivši elemente posebnog senzibiliteta, hodanje takve vrste utrlo je put mnogim načinima izražavanja.

Poetika besciljnog hodanja, pored valjanih cipela, podrazumeva senzacije proticanja i smene, prolaske kraj bandera, zidova i plakata, zastajkujuću „kupovinu po izlozima“, neizvesnost koja, pravcem pozitivnog i obazrivog odvijanja, lako prerasta u zadovoljstvo. Tumarati gradom donosi naoko slučajne, ili, čak, sudbinski naciljane susrete na raskrsnicama, pred radnjama i stanicama gradskog saobraćaja, unoseći u brzim kontaktima kratka obaveštenja, iznenadne pauze, razmenu neproverenih površnih novosti, pa čak i deliće razmene unutarnjih temperatura. Pešačko lutanje na kratkim razdaljinama oduvek je bilo drukčije od otisnutih kruženja, putovanja u konjskim zapregama ili vazdušnim podizanjima u korpi pod balonom. Ubrzanje je nosilo izazovnost koja izostaje iz zemaljskog koračanja, upravo kada su gradovi, sve s elektrikom, stekli mašinska svojstva.

Sedamdesetih godina, dok su hipi ideje prerastale u industriju zabave, bila je izrazito popularna figura šetača dugačke sede brade, ponikla iz andergraund stripa: u gotovo starozavetnoj mantiji taj, od autora prozvani gospodin Prirodni, gazeći džinovskom cipelom unapred, s majica i bedževa obaveštavao je da se nalazi „tek u prolazu“. Radilo se o uživanju u izdvojenosti, jer za onoga koji tumara, uobičajen je prizvuk jogunastog nemirenja. Zato nije svaki šetač ili grupa starijih građana u besciljnoj šetnji osvojila stanje dokoličarskog tumaranja.

Tržišne ponude istočnjačkih bazarskih modela i nameta, pasažni hodnici ili pijace Bombaja, Damaska, Carigrada po neuspešnijim pravilima zauzeli su sredine balkanskih naseobina. Tumaranje se i u takvim, drukčijim gužvama, ponovo javlja, sve dok se iskustvo prepreki, barikada, kordona i policijskih časova lično nadmašuje, a gradski bedemi mogu preskočiti. Postoji li, uopšte, građanski recept za šetnju vrste slobodnog tumaranja? Ono je uobličeno lokalno, propisanim pešačkim zonama opiranja, odstupajući od zacrtane staze u kazamatskim dvorištima. Dokle možete da kročite je i granica, dokle smete da pružite korak vam je i pravac, obilazeći načine trgovanja, epidemije nekakve kolektivne epidemije ili barutnih isparenja. Telo šetačkog tumarala postaje pećina u koju ne prodiru tiranije i gde se, romantičarski upečatljivo, okolni život odvija u samom srcu jer ste u okružju samostvorene slobode mada se otiskujete kroz pasaže kakve monetarne, nacionalne, sasvim sigurno moralne i, uopšte, ljudske inflacije. Uspravni ste ili blago povijeni, štap oslonca više i ne osećate. Koračanje ne opterećuje. Sreća takvog hodanja se nazire, makar i kroz krajnje nečist vazduh. Krećete se i odmičete, dalje, i dalje…