Tetris

Čak i oni što reč „kompjuter“ izgovaraju lomeći jezik – za razliku od reči tipa „narod“, „dostojanstvo“, „krv“, „krvoproliće“, „nebo“ … – i ne znajući o čemu je reč, odmah prepoznaju Tetris na ekranu nekog Pi-sija, displeju džepne „mašine“ nekog obdaništarca ili monitoru neke od „kompjuterizovanih“ ovdašnjih firmi. Reč je o igri, o kompjuterskoj igri(ci) i, kako po veličanstvenom ubeđenju posvećenih, tako i podacima o dugogodišnjoj planetarnoj zarazi Tetrisom, igri koja je već zaslužila svoje mesto u popisu najboljih izuma sad već skoro prošlog, dvadesetog veka. Kako Srbija, po svemu sudeći, još dugo neće biti „Srbija mladosti, pameti i kompjutera“, sledi opis Tetrisa (čije će čitanje potrajati znatno duže nego prvi pokušaj da se odigra).

U na početku prazan uspravni pravougaonik na ekranu počinju da „padaju“, jedna po jedna, brže ili sporije (zavisno od toga koju brzinu igrač odabere), geometrijske figure: kvadrat, pravougaonik, „T“, „L“ i „Z“. Zadatak je prost: dok pada, uz pomoć tri dirke na tastaturi, figuru je mogućno pomerati ulevo, udesno, ili rotirati. Cilj je da se u dnu ekrana one slože jedna do druge, bez međupraznina: to se nagrađuje određenim brojem poena. Svaka tako popunjena linija nestaje sa ekrana, sve „šuplje“ u njemu ostaju. Igri je kraj kad ekran bude popunjen „šupljim“ linijama. U međuvremenu, sam program ubrzava „upadanje“ figura, zavisno od broja već uknjiženih poena. U originalnoj igri ima deset „nivoa“ (brzina). Svaki zavisnik od Tetrisa koji drži do sebe neće se sramotiti pred sobom i drugima startujući igru ispod devetog ili desetog, najbržeg nivoa. Koliko god se to iz ovog opisa ne vidi, Tetris je savršena igra zbog jednog banalnog razloga – poštuje osnovno pravilo svake dobre igre: da se u njoj nešto u nešto drugo udeva, protura, provlači, ljulja, kruži i rešava brzom reakcijom, tj. korišćenjem neke od mnogih vrsta životinjskih/ljudskih inteligencija, bez ikakvog komplikovanja, bilo kakvog predznanja ili treninga koji i sam nije deo igre.

Pre desetak godina sovjetski KGB nije rešio da uhapsi dvojicu „hakera“ koji su „narodnu“ tj. državnu opremu Akademije nauka SSSR u slobodno vreme koristili za programiranje razonode i tako smislili Tetris. Na prepoznatljivom ekranu igre piše: TETRIS (c), AcademySoft CCAS, USSR, Moscow 1986, Game by A. Pajitnov and V. Gerasimov. Ne zna se tačno koliko stotina miliona ljudi ima na umu ove podatke startujući pritom Tetris, nemajući pojma o tome da veliki Sovjetski Savez više ne postoji: eto bar jednog dokaza da će SSSR, ipak, ostati u istoriji. Gospoda Pajitnov i Gerasimov takođe i, možda, duže.

Za razliku od autora Tetrisa, mnogo ozbiljnije obogatili su se svi nesovjetski „nastavljači“ i „usavršitelji“ Tetrisa. Od 1986. godine na tržište kompjuterskih igrica izbačeno je najmanje dvadesetak „novih“ Tetrisa. Američki „Pentiks“ proširio je broj oblika figura koje upadaju u ekran do mere potpune haotičnosti; „Korean Tetris“ (1990) uvodi nacionalnu (južnokorejsku) zastavu i komplikuje igru nekontrolisanim pomeranjem figura u ekranu, gromovima, munjama, bombama i drugim „usavršavanjima“ koji igru čine beskrajno – dosadnom. „Blockout“ (1989) je Tetris u kojem se manipuliše figurama u prostoru; američko-poljska koprodukcija (zaštitni znak „California Dreams“ iznad autora sa prezimenima Kštaževski, Zablocki, Markuževski i Blažčžak) upropastila je odličnu ideju dopuštanjem igraču da sam odredi granice „bunara“ čije dno popunjava, tj. da svaki put menja „teren“ (iole upućen čitalac zna da to ruši sam temelj ideje igre uopšte). Tako svako može da bude najbolji – u svom sopstvenom kompjuteru. Uz pomenute, valja imati na umu tetrise i „tetrise“ za Mekintoš, Windows, džepne računaljke…

OK, kompjuter je sjajna sprava, uvažavam sve njegove prednosti, ali on je, prosto, jedna savršeno antisocijalna mašina – reći će svaki ozbiljan ideološki protivnik permanentnog blejanja u ekran, pa neka je na njemu i Tetris. Primedba je – za razliku od vasićevske generalne mrzovolje spram igrica i uredničkog jedva proceđenog priznanja da one ponekad bar olabavljuju redakcijsku napetost – sasvim opravdana. Tačnije, bila je opravdana sve do 1990. godine, kada je na tržište izbačena jedina ozbiljna inovacija i jedini opasan konkurent Tetrisu.

Zove se „Double Blocks“ i njen autor, Ernst Jel, osamnaestogodišnji učenik montrealske Ecole Polytechnique, pošteno kaže da je igru zasnovao na „popularnom Tetrisu, koji nam je došao iz Rusije. Iako sam veoma uživao u igri, mislio sam da bi igra udvoje bila zanimljivija. Uvek radije igram s prijateljima. Zato sam napravio sopstvenu igru“. Ona se, kao i Tetris, može igrati pojedinačno, ali je neuporedivo uzbudljivija „u četiri ruke“ i pred gledaocima koji navijaju; dopunska mogućnost igranja posredstvom modema – kad se vaš protivnik može nalaziti na bilo kojoj tački planete do koje je moguće uspostaviti direktnu telefonsku vezu – čini „duple blokove“ planetarnom igrom par ekselans. A Tetris večnim, i to na način kako su to odavno klikeri, „šuge“, žmurke, ljuljaške.