Tehnologija

Da je kojim čudom živ, Embrouz Birs bi kompjuter verovatno definisao kao skupu napravu koja čoveku pomaže da brže obavi svoje besmislene poslove i da se dopisuje sa neznancima iz belog sveta do kojih mu uopšte nije stalo.

Kompjuter je, ipak, samo najnovije podmuklo oružje u večnoj borbi Srbina protiv mašine u koju čestiti pravoslavac ulazi već u osnovnoj školi, na času OTO-a (za mlađe čitaoce, reč je o predmetu opštetehničko obrazovanje i vaspitanje). Večnu averziju prema svim buksnama, cajtnama i gibeznama ovoga sveta, mlađahno đače steklo je onda kada je nastavnik OTO-a, inače pijandura bez grama mozga, išamarao nekog Pućka ni krivog ni dužnog. A onda se su, tokom školovanja, svi ostali predavači matematike i fizike svojski trudili da ovo uverenje pojačaju.

U dečaštvu se polako shvata da čuda tehnike pokatkad mogu da posluže i za užitak. Recimo, kada u kuću uđe čarobna kutija u kojoj mali ljudi pričaju, igraju i pevaju, ili kada boljestojeći drugar dobije stereo gramofon pa zove na slušanje. Okači dva zvučnika na dva kraja sobe, pusti „Dark side of the moon“ ili silesiju džez i simfo-rokera za koje niko osim njega nikada nije čuo niti će čuti. Gost sedi nasred sobe i iz pristojnosti se povremeno oglašava: „E, brate, super svirka, a još se čuje s obe strane, ludilo!“ A onda ode kući, otvori svoj gramofon-koferče, povuče ručicu s iglom malo unazad dok ono u sredini ne počne da se vrti. Onda je lagano spusti na nešto od blaga nasleđenog od netom odseljenog starijeg komšije – „Rolling Stones“, „Roxy music“, „Deep Purple“, Igi Popa – da malo dane dušom i da razmišlja kako li tek ovi zvuče na nekom dobrom sokoćalu. Istinu otkriva kasnije, kada se suoči sa novijim uređajima – zvuče isto. Kad nešto valja, onda valja, a kad je dosadno, džaba mu i da ga snime na spejs šatlu.

Slede zgode i nezgode sa tehnikom, od ponosa izazvanog prvim samostalnim menjanjem osigurača, pa do bruke prilikom skidanja beogradskih registarskih tablica ispred policijske stanice u Virovitici; tačnije, uzaludne potrage za izgubljenim šrafom, svisinskog komentara gospođe Vesne: „Oh, vi izgleda baš i niste manuelni tip“, i gneva preznojenog majstora što ne može da jednoj dami, pa još doktoru nauka i borcu za mir, replicira na čistom i sočnom srpskom jeziku.

Sve je ovo, međutim, dečja igra naspram momenta kada pripravnik po ulasku u svoju novu firmu udara pravo na šejtan-mašinu s malenim TV ekranom i tastaturom. Treba li uopšte opisivati užas koji je pomenutog remca obuzeo kad su mu rekli da se ovde tekstovi kucaju na tom monstrumu, umesto da se lepo napišu olovkom i izdiktiraju daktilografkinjama. Šta je tu je, slede mukotrpni sati učenja, ali i zadovoljstva otkrićem da ne mora da se žvrlja kad pogrešiš i da posao, uprkos upozorenjima: „Nemoj da udaraš ko konj po toj tastaturi, nije ti to pisaća mašina“, ide nekako lakše i brže.

I taman sve krene kako treba, milina jedna, dok se u brzini ne pritisne neko od pogrešnih dugmića koje sa strane vrebaju u zasedi, a posred teksta iskoči nekakvo upozorenje na engleskom. Pošto nevolja nikad ne dolazi sama, istovremeno zvoni telefon koji od paćenika traži da nekome nekako prebaci vezu, i posle bezuspešnog objašnjavanja, dobije odgovor: „Slušaj, bre, nisam ja inženjer, ja sam novinar!“. Tako se zarađuje doživotni nadimak u firmi.

Nije to ništa: jedared se desilo da se marljivi radnik pred samu poslednju rečenicu teksta, dovoljno kratkog da ne treba da se svaki čas sejvuje (opa, ulazimo u materiju, a?), suoči sa redakcijskim mačorom Perom, sinom hiljadu očeva pokupljenim sa ulice ne bi li zapišao i zasmrdeo čitavu firmu i izazvao opšte ushićenje kod posetilaca lepšeg (pardon, pametnijeg i u svemu superiornijeg) pola. Pera se lepo popne na astal, pređe preko gajtana, isključi ga iz utikača i obriše ceo tekst. Samo Božja volja i strah od kaznenih mera Društva za zaštitu životinja (u Engleskoj vešaju kad neko šutne džukelu na javnom mestu) spasla ga je da ne završi u paprikašu namenjenom nekom pristojnijem saplemeniku.

Na kraju se dolazi do zaključka da svaki kompjuter ima istu, ako ne i goru narav od onog HAL-a 9000 iz „Odiseje“. E, ali nije im ovo Amerika, Srbin svemu doaka – čuva tekst svaki čas, a kad se zlotvor uzjoguni, odmah ga isključi, ponovo uključi i – nađe šta mu treba. Jedino mora da se čuva novokomponovanih eksperata koji gvire preko ramena i dobacuju: „Zašto tako, pa to može brže, daj da ti pokažem.“ Ni odlučno, istorijsko „ne“ neće pokolebati anonimne pomagače – iskoristiće trenutak nepažnje i poštenom radniku skratiti uobičajenu proceduru „ulaska u program“ za pet-šest sekundi. A ovaj posle izgubi pola sata dok otkrije novu varijantu i to obavezno u utorak, kada je najveća gužva!

Kad čovek već nekako ovlada tehnikom, onda je valjda red i da se upozna sa tehno-muzikom. Uđe tako u klub „Industrija“ i, sudeći po onome što su mu rekli prijatelji koji su ga odneli do Urgentnog centra, provede tamo nekih šest-sedam minuta. Na sreću neko je dosetio i našao vezu u FMP-u, pa su nepokretnog pacijenta u kolicima dovozili do najbučnije mašine u fabrici i ostavljali tamo puno radno vreme. I gle čuda – posle kratkog vremena, pacijentu je nestao facijalni grč, počeo je da oseća ruke i noge, pomalo da ustaje uz pomoć štapa i, evo ga, sad hoda ko momak. Doduše, doktor veli da mu je ostao nekakav mali ožiljak na mozgu, ništa strašno, većina mlađarije boluje od toga pa im ništa ne fali. Ipak, oni koji su prvo naučili da čitaju pa tek onda da blenu u TV ekran trebalo bi da se pripaze i da izbegavaju uzročnike bolesti, to jest zvuke visokog rizika. Pitanje je samo – kako uteći? Dokle, to se zna – „dalje, što dalje“…