Tanja Fajon

Niko iz armije raznoraznih izaslanika Evropske unije nije do te mere iritirao glavnokomandujućeg Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića i njegove Martinoviće kao Tanja Fajon. Poslanica slovenačkih socijaldemokrata i predsedavajuća Delegacije Evropskog parlamenta za odnose sa Srbijom govori srpski, ne treba joj tumač dešavanja u Srbiji, može sama da čita Informere i gleda neinformativni program televizije Pink kada se povuče u hotelsku sobu. Više od toga nije potrebno da shvati u kakvoj zemlji se nalazi.

Tanja Fajon se u granicama svoje funkcije i pravila političke komnikacije ne libi da kaže ono što vidi i čuje, ne samo od predstavnika Saveza za Srbiju i Sergeja Trifunovića, već i od ambasadora država članica EU u Beogradu koji su diplomatskim pravilima sputani da javno tumače srpsku stvarnost. Tanja Fajon je problem srpskog društva svela na suštinu: verbalno zlostavljanje političkih neistomišljenika, govor mržnje i „sloboda medija, sloboda medija, sloboda medija“.

Podtekst: sistematska zloupotreba državnih institucija i medija zarad ličnih i partijskih interesa.

Ne čudi što je Tanja Fajon kotrolu medija prepoznala i artikulisala kao osnovnu polugu vlasti SNS-a: sama je bila novinarka, muž joj je novinar, otac joj je bio novinar.

Vučićev odbornik za blaćenje Aleksandar Martinović je na kritiku evropske poslanice iz Slovenije pokrenuo kampanju njene diskreditacije rekavši da Tanja Fajon „bez dvoumljenja, ima animozitet prema Srpskoj naprednoj stranci, iz ideoloških razloga, ali delom i zbog toga što dolazi iz države koja se nekada nalazila u sastavu SFRJ“, te da je nekako njegov utisak, a možda nije u pravu, „da za nju onaj rat iz juna 1991. godine sa JNA u Sloveniji, još uvek nije završen. Čini mi se da ona nastavlja da ga vodi na neki drugi način, kritikujući apsolutno sve što dolazi kao predlog SNS-a“.

Predsednik SNS-a i Srbije Aleksandar Vučić je uzeo u zaštitu Martinovića izjavom da je tačan stav da poslanica Evropskog parlamenta Tanja Fajon gaji animozitet prema Srpskoj naprednoj stranci (SNS).

Obrušavanje Martinovića i Vučića na Tanju Fajon u stilu „američka televizija“, „Miškovićeve novine“, „odlaženje po direktive u strane ambasade“, „lopože, kriminalci, mafijaši, narkomani, strani plaćenici, izdajnici, Crnogorci, Slovenka….“ je uobičajno lajanje za gledaoce Pinka i RTS-a. Ali nije bitno koliko će esenesovska propagandna mašinerija uspeti da oblati Tanju Fajon u Srbiji.

Bitno je koga će ona u Briselu i Strazburu nateriti da je čuje, da li će ambasadori država članica EU u Beogradu da potkrepe njene izveštaje i da li su vrli donosioci odluka u evropskim institucijama i ključnim zemljama Zapada nakon osam godina konačno spremni da, u najmanja ruku, više ne saučestvuju u ubijanju srpske demokratije sa predumišljajem.

Martinović je samo u jednom u pravu: animozitet bilo koga prema SNS-u jeste ideološke prirode. Zasnovan je na animozitetu prema autokratiji.