Tačka

Na početku beše ona. Mala, gotovo neprimetna, stigla je u pismo na velika vrata, kao kraljica Geometrije, ono od čega sve postaje i ka čemu se vraća. Može rečenica da bude duga i otporna koliko god hoće, negde je čeka neumoljiva tačka. Mogu drugi znaci do mile volje da se kočopere i pridaju sebi značaj, teraju čitaoca da ide kroz tekst kao da na ćopavom magaretu klipše niz podlokanu kaldrmisanu ulicu, na kraju svi moraju da se sklone pred tačkom i ostave je da obavi posao, jer njen je najteži i najvažniji.

Dugo su znaci interpunkcije bili luksuz koji je malo ko mogao sebi da priušti. Hiljadama godina je jezički zapis morao da bude klesan, urezivan, greban i utrljavan u teško pristupačne i posebno birane i obrađivane materijale, počev od kamena, preko glinenih pločica, životinjskih koža, kore drveta, papirusa, pergamenta, do papira. Moralo se štedeti. Naše čuveno „debelo jer“ služilo je da označi kraj reči, jer među njima nije bilo razmaka. Štedelo se čak i na vokalima – od čega je kabalističko jezikoslovlje formiralo čitavu ezoteričnu matematiku – pa su pomenuti staroslovenski zapisi imali nadredne znake koji su imali funkciju vokala, a nisu zauzimali skup vodoravni prostor.

Drugi, takođe praktični razlog odsustva znakova interpunkcije u starijim zapisima je prosto u tome što, na primer, nije potrebno staviti znak čuđenja iza hijeroglifne pričice o tome kako je Kleopatra bila i sa Julijem i sa Markom, pa se posle ubila; uzvičnik posle „ne ubij“; upitnik iza „bledoliki govoriti dvostrukim jezikom“; tri tačke pre „neka jedu kolača“…

Priča se da je Pitija bila toliko tražena proročica upravo zbog svoje manipulacije interpunkcijom. Jednom prilikom joj je došao neki vojskovođa da pita kakav će za njega biti ishod bitke u koju ide. Ona je, zastrašujuća i zanosna, obavijena mirisnim dimovima, prema latinskom prevodu, odgovorila: „Ibis redibis nunquam peribis in bello.“ („Ići ćeš vratiti se nikad poginuti u ratu.“) Neustrašivi vojskovođa stavio je zarez pre „nikad“. Kasnije je sahranjen uz dužne počasti, i bez zareza na Pitijinom epitafu. Ovo je samo jedna od bezbrojnih priča iz vremena kada se malo govorilo i još manje pisalo.

Pošto nikad nije svima bilo isto, izvesna grupa filozofa Aleksandrijske škole srećno se smestila na delti Nila, gde trske ima na pretek, pa su mogli sebi da dozvole „bacanje papirusa“ na interpunkciju. A pošto je Grčka na par zaveslaja odatle, njeni gramatičari su i zvanično ustanovili tačku. Svi ostali znaci izvedeni su od nje, ali su, skitajući kroz vekove i zemlje, često menjali značenje i izgled. Tako je, između ostalog, grčki „;“ do Engleske stigao kao tačka. Zarez je negde na putu zapeo i nije mogao da se otkači.

Aldus Manuncijus (Aldo Manunzio il Vecchio, 1449-1515, Venecija), Gutenbergov savremenik i osnivač izdavačke kuće „Aldin pres“, koja još postoji – zaštitni znak su joj sidro i delfin – krajem XV veka prvi štampa dela Aristotela, Aristofana, Tukidida, Sofokla, Herodota, Euripida, Homera, Ezopa, Erazma, Danteovu „Božanstvenu komediju“. Posao savetnika, saradnika i slovoslagača poverio je Grcima, i zahvaljujući njima tačka se posle provlačenja kroz interpunkcijom siromašni stari i srednji vek ustoličila na tronu sa koga više nije sišla.

Na drugom kraju ovog lanca događaja, posle pojevtinjenja i omasovljenja podloga za pisanje, tokom kojeg su izvođači kao iz džaka sipali crtice, zagrade, nizove pomamnih uskličnika i asterikse, nalaze se pesnici Dade, koji su se ovim stvarima igrali kao velika deca i, malo kasnije, softver-zanatlije, da znake upotrebe na način koji opet nekako podseća na onu kabalističku (i drugu) matematiku. I virtuelni prostor je dragocen i skup.

Tačka.