Sunce

Zvučaće premetaforično, pomislih. Ipak, u gradu u kome u maju žeže 33 Celzijusa u hladu, pomisao na uživanje u suncu čini se suludim, pomerenim gledištem bezbrižnika, ekstravagantnim ili mazohističkim, istovremeno. Sa druge tačke gledišta, ono bi se moglo odrediti kao zaprašnjavljena ili egzotična tema ranih civilizacija. Idolopoklonstvu božanstvu Sunce dugujemo mnogobrojne fantastične građevine. U poslednjoj, nedovršenoj zbirci priča Pod suncem jaguara Italo Kalvino udarnu priču smešta u Sunčev mnogoznačni kontekst spomenika civilizaciji Inka i Maja. Kamene piramide, nebočitališta, nebupenjališta, zidovi i žrtvenici mizanscen su priče u kojoj se rekonstruiše žrtvovanje mladosti života zarad slave i čuvanja naklonosti centralnog božanstva prema celoj vrsti. Koliko se sećam, ushićenje mase i kulminacija priče poklapaju se sa Njegovim pojavljivanjem. Kap i zrak se sjedinjuju u boji, obliku i kriku, utvrđujući veru žrtvodavalaca da je On potkupljen za duže vreme.

Moja metafora neće nastaviti u smeru koji biste sa terena pod suncem mogli očekivati. Naprotiv, iako je moguće povezati mnogobrojna iskustva svakidašnjice sa ovim pasažom, namera mi je da vas pomerim iz svakidašnjice i oslikam jedno moguće i stvarno kultno društvo danas. Za osnovu bi mogla da posluži skorija i manje složena priča kakva je izložena filmom Viking Erik. Nordijski narod kreće u potragu za suncem o kome je nešto čulo i pretpostavlja da se nalazi u pravcu široko otvorenog i ledenog mora. Cela priča manje je važna kao niz događaja, a više kao suština objašnjenja odnosa severnjaka prema Njemu. Naime, na severu i ovde u Amsterdamu, novembar, evo, traje punih 617 dana. Istina, sa manjim prekidima od 1992. U tim odmorima novembra, kada je valjda odlazio da istrošene rezerve dopuni novom vodom, bilo je i petnaest dana jula, četiri dana maja (dva puta po dva, za rođendan Kraljice), desetak dana januarske hladnoće, sa šest ispod nule i do šest ispod nule, i skoro dvadeset dana beogradskog septembra.

Ovakav kalendar je neodrživ, naravno, za svrhu komuniciranja van lokalne zajednice, ali on sasvim precizno daje pregledan i potpun vremenski izveštaj o proteklim godinama. Ujedno, time su objašnjene pretpostavke za ponovno pojavljivanje ili vekovno trajanje idolopoklonstva Suncu. Masovna histerija pri njegovom pojavljivanju sa znanjem ovih podataka može biti razumljivija u principu, ali detalji njenog ispoljavanja i dalje ostaju tajna i predmet nekih dubljih i ozbiljnih istraživanja masovnog ponašanja. Tu bi nam sveznajući Kalvino opet mogao pomoći, ali pri pomisli da u delu Masa i moć, prilikom potrage za poglavljem o totemu Sunce, mora da se pogledom prelete i poglavlja o vođi, masovnim simbolima nacija, odbojnosti vladara, zapovedanju velikom broju ljudi i paranoji vlasti. Iako paradigmatski upotrebljivi i za ovu priču, izazivaju prejake asocijacije za stvarnost prostora pod suncem. Diktat za ponašanje ljudi na severu zaista i bukvalno dolazi odozgo. Veliki „S“ odlučuje o svemu, a kada ga nema, vernici se zatvaraju u sebe i podnose sivilo svakodnevice.

Sunce određuje sezonu terasa tokom cele godine, a u slučaju Njegovog pojavljivanja, vremena rada i izležavanja, meditacije i javnog života određuju se u hodu. Baš se u ovom lancu aktivnosti i njihovom rasporedu, u kulturi ponašanja, ogleda primarna moć vrhovnog Gospodara. S obzirom na to da je celokupni smisao Njegovog uticaja izražen kroz obožavanje, upijanje, dobrovoljno podavanje, neizmerno obožavanje i čežnju, očigledno je reč o božanstvu zadovoljstva. Sad, to što je ono muškog roda (još jedan dokaz relacije značaja i jezika), za ovdašnja shvatanja ne mora imati mnogo značaja. Kult Sunca je poistovećen sa smislom radosti i nerazlučiv je od njega. Pri Njegovoj pojavi ulice i travnjaci postaju terase, plaže Mediterana, dnevne sobe za komšiluk i trpezarije za porodicu – sve je odjednom i sasvim izopšteno iz globalnog konteksta. Sve se pokrene, da bi u sledećem trenutku dostiglo savršenu Nirvanu. Nikakva droga iz slobodne prodaje ne može ni da Mu prismrdi. Ošamućeni ljudi kao suncokreti prate njegov smešak između dva oblaka, piju žestoko rashlađena pića i mažu se kremovima u količini potrebnoj za odmor prosečne evropske porodice u Grčkoj. Totalni privid večnosti – obasjane, tople i zračeće – stvara se za tren, prekidajući svaku ozbiljnu aktivnost ili upotrebljiv pokret. Skupa letnja garderoba u ovim kratkim trenucima nepobitne svrhe šeta se u ruci, dok kvarcno pripremljena koža zrači iskustvom. Ako se pojavi u uobičajeno vreme između sedam i deset uveče, u slobodno vreme ono izaziva dostojanstvenu histeriju koja traje sve do nestanka i poslednjeg njegovog znaka na severnom nebu. Nada da će se događaj ponoviti već koliko sutra tinja i greje vernike. Užagrene oči prate kraj vesti u kojima se saopštava mogući program aktivnosti za sutra. Greške su moguće i reklamacije se ne uvažavaju. Ipak je i najava mogućih prilika umerena i oprezna, bez prevelikih obećanja, najčešće uvijena u moguće velove iznenađenja kojima ne mogu da se suprotstave ni mogućnosti savremene tehnologije. „Ako noćas nad kanalom ne bude nepogode, možemo očekivati sunce i vreme radosti za najmlađe.“ Ako? San je pribežište koje omogućava prizivanje obećanih prizora.

Kroz prozor zamagljen, kiša se sliva. Čini se da je svanulo. Očekujući sinoćne vesti, mnogi su propustili jutarnje polusatno rasvetljenje, Njegovu dvosmislenu najavu da će dan nalikovati prethodnom. Nada ipak postoji. Kalendarski jun obećava da u sledećim mesecima, do zvaničnog početka onoga što traje već godinama, može biti iznenadnih dana svetkovina. U tim trenucima, ili kratkim periodima, obožavanje će dosegnuti nove neslućene visove i oblike ispoljavanja. Sunce će biti dočekano kao da je oduvek tu, kao da nikada ni nije odlazilo. Samo će čudna, sveta i nečujna vreva tišine uživanja, kao pređa mačke, potvrđivati izuzetnost trenutka koji im je On podario.