Šta ne smeta dobrom, a šta ne pomaže lošem direktoru

Upravo je istekao rok za prijavljivanje kandidata na konkurs za imenovanje direktora Beogradskog dramskog pozorišta. Jedan od sedam prijavljenih je Slobodan Ćustić, dosadašnji v.d. direktor tog pozorišta. Upravni odbor pozorišta izabraće najboljeg među njima i predložiti osnivaču pozorišta Skupštini grada Beograda, kako bi ga njeni odbornici izglasali i imenovali. Nemoguće je dokazati materijalnim dokazima, ali se sme očekivati da će u tom takmičenju Slobodan Ćustić biti u prednosti nad svojim konkurentima. I to ne zato što se u prvom mandatu iskazao kao dobar direktor.

Slobodan Ćustić je bezrezervni sledbenik i veliki promoter Srpske napredne stranke, setimo se njegovog javnog pisma u kome je srčano objasnio zašto je glasao za Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima pre dve godine. Naravno da je u redu, pohvalno čak, što Čustić stoji iza svog uverenja i što je odan i privržen stranci. Na kraju krajeva, zahvaljujući toj istoj stranci pre četiri godine napredovao je od glumca do direktora, dok je dotadašnja upravnica Maša Mihailović koja je imala podršku ansambla, odbijena.

Recimo da je pomenuta pristrasnost SNS-a razumljiva: lakše se deluje ako na rukovodećim mestima imaš svoje ljude. Tako su razmišljali i oni koji su pre SNS-a bili u beogradskoj vlasti. Međutim, nije razumljivo da prilikom postavljanja direktora neke ustanove prednost ima onaj sa knjižicom. Bez obzira čija je knjižica.

Da ne bude zabune: dobrom direktoru ne smeta članstvo, ali lošem ne pomaže.

Slobodan Ćustić, na primer, spada u drugu grupu. Osim nekolicine predstava koje su u Beogradskom dramskom rado gledane i nagrađivane, sve ostale nemaju pozitivne ocene. Broj gledalaca varirao je 40 do 45 hiljada godišnje, što je za trećinu manje u odnosu na period pre Ćustićevog mandata. Samo u 2016. godini podeljeno je 12.587 besplatnih karata, što je ekvivalent 36 punih sala Velike scene. U toku prethodne sezone otkazano je preko 40 predstava, svaka šesta, što znači da pozorište nije radilo mesec i po dana.

Loše poslovanje, Ćustić ne priznaje. Žali se samo na loš odnos sa ansamblom. Ne pominje da je Umetničko veće formirano na predlog ansambla u cilju uspostavljanja dobrog međusobnog odnosa i dobrog trenda poslovanja, ukinuo nakon samo nekoliko meseci. Tokom nedavnog skandala sa izdavanjem Velike scene za „Balkan Awards 2018“, koji su javnosti otkrili a zatim i sprečili glumci pozorišta, Ćustić je izjavio da će duboko razmisliti o ponovnoj kandidaturi za direktora. Bilo je to pet dana pre isteka konkursa, očigledno dovoljno da Ćustić razmisli, konsultuje se i posavetuje sa ljudima u čije mišljenje veruje i odluči da konkuriše. Kako je izjavio, učinio je to zbog želje da Beogradsko dramsko bude u vrhu pozorišta u regionu, za šta mu je potrebno još vremena.

Da bi ostvario ovu svoju želju, Slobodan Ćustić bi morao da postane neko drugi. Neko ko će, na primer, kreiranje repertoara prepustiti stručnjacima koji za razliku od njega znaju kako se to radi, neko ko o svojim kolegama neće govori da su medijski nedovoljno poznati, neko ko će gostovanje inostrane predstave publici najaviti uredno odeven, neko ko će znati da se na novinarsko pitanje čime pravda nameru da u Beograd dovede što više bosanskih autora i predstava a ne recimo hrvatskih, ne odgovara „zašto bih vama pravdao svoju odluku“.

Dakle: nije kriv Ćustić niti bilo koji drugi direktor bilo koje ustanove kulture koji poveruje da zna posao za koji ga stranka izabere. Krivi su oni koji su ga u to uverili. A kao što je poznato, problem treba rešavati od izvora.