Šta je bilo sa manastirima

Sutra će, u Sremskim Karlovcima, Srbija i Republika Srpska potpisati Povelju o srpskom kulturnom prostoru. U pozivu novinarima piše da je Povelja o srpskom kulturnom prostoru „dokument kojim će biti definisane smernice za jedinstvenu kulturno-prosvetu politiku srpskog naroda“, što je zaista dobra vest, vest koja ohrabruje. Namera da se iskoriste zajedničke osnove kulturnih prostora kako bi se objedinili, govori o planu saradnje u pozitivnom pravcu i na obostranu korist, a iznad svega govori o nameri da se učvrsti nacionalni identitet.

Nego, kad već pominjemo nacionalni identitet i srpski kulturni prostor: a gde je tu Kosovo? Gde su naši manastiri?

Na Kosovu i Metohiji ima 1300 crkava, manastira i drugih objekata, lokaliteta i prostornih celina koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda u Pokrajini. Nemoguće je zaboraviti da su devedesetih Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška i ostala baština bili glavni argument desnih političara u dokazivanju da je Kosovo naše i objašnjavanju zašto ga ne damo. Manastire su poistovećivali sa opstankom srpskog naroda na planeti, upotrebljavali su ih kao sinonim za naciju, zaklinjali su se u njih, i pretvarali u propagandni materijal za nacionalističke kampanje.

Ove jeseni obavljena je razmena stavova na osnovu koje bi se moglo što-šta naslutiti i o sudbini manastira na Kosovu i o samom Kosovu. Prvo je Sveti Arhijerejski Sabor izdao saopštenje „da ni po koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja puni suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji“ kao i da „ne možemo govoriti o očuvanju naših svetinja samo kao kulturno-istorijskih spomenika čiji je opstanak navodno moguć bez opstanka našeg vernog naroda“, a zatim je predsednik Aleksandar Vučić i to iz Helsinkija, gde je učestvovao na Samitu šefova država i vlada iz redova Evropske narodne partije, poručio da ga pogađa „loše mešanje“ SPC u politiku, objasnio da suverenitet čuvaju teritorija i narod, i upitao šta od toga Srbija ima na Kosovu.

Iako nikad nećemo saznati da li bismo, da su političari još devedesetih hteli/umeli da prihvate/sagledaju situaciju, sad bili sigurni da će srpska baština na Kosovu ostati srpska, i iako je razmišljanje o odgovoru na to pitanje gubljenje vremena, ipak ljudski je postaviti još jedno slično: šta dalje?

Nedavni skup na kome su u Beogradu pristalice Demokratske stranke Srbije protestovale protiv „veleizdaje Kosova“ podsećajući na manastire i srpske svetinje, pokazao je šta i kako ne treba da se radi. To smo, znači, rešili.

Da li bi se možda trebalo ponašati onako kako se ponašaju Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije i lokalni zavodi koji obnavljaju i održavaju manastire na Kosovu i Metohiji kao da je stanje regularno? Rade svoj posao zato što im je to posao, kao da ne postoji mogućnost da im jednog dana neko ne saopšti da rade na tuđoj teritoriji?

A možda bi trebalo prihvatiti savet raznoraznih life coach-ova po kome u životu treba misliti samo na pozitivne i lepe stvari? Da li nam tu priliku pruža Povelja o srpskom kulturnom prostoru koju će sutra potpisati Srbija i Republika Srpska? Priliku da se bavimo nečim dostižnim i lako ostvarljivim a ne nečim još uvek neostvarljivim?

Ovo je bila nepotrebna šala. Ali ne zato što je ružno zbijati šalu na ozbiljnu temu, nego je nepotrebna zato što smo mi već zatrovani zavaravanjem da su uspesi svuda oko nas i da nas čeka isto takvo sutra. Ali samo ako ništa ne promenimo.