Sneg & led

Zavejalo nas je. I to onako, svojski. Sve se nešto osvrćem oko sebe, tražeći u beogradskoj vejavici trojke, praporce i saonice, jer su slike kao u „Doktoru Živagu“ – daleki, daleki eho surove ruske zime. Niti smo mi Rusi, niti je Beograd Petrograd. I svakom normalnom baćuški skromnih 5 stepeni Celzijusa i 30 santimetara snega verovatno izgledaju smešno; čemu tolika graja oko nečega što se smatra normalnim zimskim uslovima?

Postali smo kiseli, namrgođeni i starmali mizantropi. Na sve strane kuknjava: te led je, te ovo je prvi pravi sneg posle deset godina, te ko bi ovo očekivao… Nekakve natrontane spodobe, uvijene u šalove da im ni nos ne viri, teturaju se trotoarima. Nikoga više ne prepoznajem. Dragi prijatelji promiču u mimohodu, obuzeti žurbom, jedva čekajući da prekorače prag svoje kuće. Prosvilenili smo se i profinili jer su nam brižne majke u davnom detinjstvu ulile paničan strah od svežine i vetra („ubi me promaja“), sneg se doživljava kao „nepravedna i nezaslužena“ nebeska kazna, a ne kao prava blagodat Božja. Zato se bespotrebno utopljavamo preko mere, rastući u zimogrožljive reumatične starčiće. Dakle, odmotajte šalove i otkrijte obraze! Čeznem da vidim belopute velegradske lepotice: a) aristokratski blede, bez kapi krvi u licu b) zdravo rumene i jedre, u zavisnosti od toga kako mraz na njih deluje. Neće škoditi ni jednima ni drugima, jer Beograd nije ni Atina. U stvari, našem umu su strani oksimoroni Sredozemlja: Beograd bez košave i sa dvadesetak stepeni usred februara deluje perverzno i uvrnuto, kao da ste australijskog Božić Batu u kupaćim gaćama (nekim hipotetičnim slučajem) ostavili da cvokoće, zabezeknut, na zamrznutim Terazijama.

Ne rade tramvaji; konjske zaprege i saonice sa psećom vučom? Pa šta! Do svake značajne tačke ionako stižete za sat vremena pešice (otprilike toliko će trajati i putovanje „prometalima“ GSP), a ulice su koliko-toliko prohodne.

Jedino se prestonička klinčadija iskreno raduje (zlobnik bi rekao da je to zbog toga što ih roditelji još nisu „slomili“). Da čovek ne poveruje koliko je zdrave i vesele dece na ulicama. Parkovi i padine preplavljeni su buljucima mokrih i zajapurenih mališana, u čije se obraze vratilo davno iščezlo rumenilo. Tek će poneki luckasti tata oteti sanke od dece (ne osvrćući se na njihove proteste), sesti na njih urlajući „Čuvaaaj!“ i sa uživanjem se sjuriti niz kakvu strminu. Većina očeva će namršteno izigravati irvase koji ćutke vuku saone, ne podležući iskušenju. Baš šteta!

Nauk: nemojte stoički odolevati. Možda snega više neće ni biti u času kada ovaj tekst ode u štampu, te stoga pamtite savete za prvu pogodnu priliku. Sačekajte da padne mrak. To će socrealističke nebodere zatamniti do podnošljive mere i učiniti nevidljivim odvratne kamenčiće na ulicama („rizla“?) koji nas podsećaju na našu sirotinju pošto nema para za so. Potom sa prozora poglednite na ulice u komšiluku, procenite koja će od njih odgovarati i izvedite voljenu osobu u bleštavu, sjajnu noć. Hajde da ne razbijamo čaroliju: neka sneg i dalje veje, zasipajući puste, usnule bulevare sitnim pahuljama, neka vetar kovitla oblake snežne prašine oko uličnih svetiljki i neka izgleda kao da nema živih ljudskih duša miljama unaokolo. Otkrijte dete u sebi i ne obazirite se na proteste: zagazite u sneg do kolena, pravite grudve i njima gađajte drveće kako bi vam se lavina srušila na glavu; otkinite najbližu ledenicu i u slast je izgrickajte. Vezano za ovo, iz podsvesti mi izranja prastari ruski film za decu, u kome neki dozlaboga razmaženi Nikita (plemićki sin, naravno, pošto su sinovi mužika vredni, dobri i skromni) liže ledenice i govoreći: „Ja sam danas jeo led“ brine i sekira dvorane i stare mu roditelje. Elem, jedite i vi led, blago sekirajući voljeno biće, uživajući u pomisli da o vama neko brine.

Ako imate kuče, neka i ono pođe. Pustite ga da skače po snegu, razdragano kevće i zavlači nos u svaku gomilu snega na stazi, jer je Priroda udesila da ono, kao i mi, uživa u svakom od godišnjih doba. Za ovakve šetnje nekako su najbolji posleponoćni sati, kada je malo ljudi napolju. Zato provedite sat ili dva u svežoj snežnoj noći i vratite se kući.

Ono što neizbežno sledi jeste šolja vrelog čaja po izboru. Potpisnik ovih redova od sveg srca preporučuje skromni „Stassen, Pure Jasmin Green Tea“ sa Cejlona, koji je pravo otkrovenje, posebno u odnosu na slavni i preskupi „Twinings Jasmine Tea“ od koga je, po mom skromnom mišljenju, bolji, a uzgred, može se naći u svakom supermarketu.

Usuvši čaj, siguran sam da ćete ostati zapanjeni predivnim, nežnim vrtlogom mirisa koji će se raširiti po sobi i u hladnu zimu uliti dašak proleća i prizvati maglovito sećanje na rascvalo narandžino drvo. U trenutku ćete se „navući“ na njega, kao i svi vaši prijatelji. Kada prvi put prinesete šolju usnama, znaćete na šta mislim jer ćete doživeti neku vrstu blagog, slatkog instant-prosvetljenja…

Uz ovaj čaj sa rajskog ostrva jedini odgovarajući rekvizit jeste radio i neka fina muzikica. Ja vam sugerišem „Stotku“. Muzika je dobra, a voditelji panonski učtivi i uzdržani, što se do zaprepašćenja slaže sa osećanjem umora i ispunjenosti koje u vama izazivaju beli i bajkoviti zimski pejzaži.