Slovenija

Na odlasku iz Slovenije, u kojoj je posao (misle oni) završen, jedan od posmatrača EZ novinaru televizije je izjavio kako mu se zemlja veoma dopala i kako će naredne godine svakako doći kao turista; čoveku koji je aktivista i stručnjak za ljudska prava i komuniciranje i koji je iz svoje udobne naslonjače pored kamina došao da miri divlja plemena – treba verovati. On je, doduše, službenik komplikovane „evrokratije“, ali je taj posao izabrao.

Elem, šta taj čovek želi u Sloveniji da vidi za godinu dana i čemu li se nada? Kakva će biti Slovenija u kojoj će on uživati? Jeftina sigurno neće. Cene će biti evropske, ali će već jasno preteća tolarska inflacija učiniti stvari ugodnim za posednike evropskih valuta. Ostavimo po strani planine, doline, cveće, krave, hranu i muziku (ko je može podneti), jer teško da će se to za godinu dana promeniti. Posmatrač EZ će u svom vidnom polju imati druge stvari: Slovenija će za godinu dana biti pribežište za emigraciju bivše Jugoslavije. Umesto sprečavanja unošenja kapitala, pozivaće sve koji su pogubili kuće ili nadu da ulažu u Sloveniju, u njene pouzdane banke, koje će normalno prodavati i kupovati devize. Mnogima će odgovarati zemlja u kojoj mogu stanovati u skoro netaknutoj prirodi i za sat vremena biti u svakom većem mestu, uključujući i obalu. Propisi za boravak potpuno će se liberalizovati, čime će Slovenija dati prvi ozbiljan šamar zatvorenoj Evropi. Policajci će unaokolo šetati bez oružja. Umesto isključenih telefonskih veza, Slovenija će postati komunikacijski centar, mesto gde se najlakše osniva privatna televizija, časopisi, gde se kvalitetno štampa na svim jezicima, gde hrabri špediteri dopiru po bivšoj zajedničkoj državi svuda kamo treba. Uvešće se elektronska pošta, pojeftiniće telefoni, zahvaljujući liberalizaciji carinskih propisa. Slovenija će postati srednjeevropski centar prodaje softvera, programa, dizajna, promotivnih tehnika, konsaltinga i sl. Privatne škole, posebno škole srednjoevropskih i balkanskih jezika, postaće uspešan posao, a možda i stvar prestiža („Sin mi je u jednom slovenačkom internatu“). Da bi sve to funkcionisalo, Slovenija će iz bivše Jugoslavije kupiti dovoljan broj mozgova, a pitanje drugog jezika ili slabog slsovenačkog rešavaće se kao u Americi – smatraće se nepristojnim da se uopšte primeti kako neko govori „drugačije“. Bilingvizam, trilingvizam i polilingvizam biće prirodna pojava, s tim što se znanje srpskog i hrvatskog neće smatrati bilingvizmom – utoliko pre što će taj jezik funkcionisati kao lingva franka u mnogim svakodnevnim situacijama. Slovenački će biti znak poslovnog uspeha i prestiža, sem u akademskim krugovima. Slovenija će pokušati da obnovi prodaju onoga što je uvek išlo dobro, mode i zdravlja, ali će težište staviti na kulturni prestiž.

Alternativci i Jugosloveni zaista ne traže mnogo, a od Ljubljane mogu načiniti malu, udobnu i toplu mešavinu Berlina i Praga. Slovenija će moći da primi sve – od ženskih, zelenih i avangardnih, do mističkih i homoerotičnih pokreta, zaštitnika drveća, foka, žaba, kitova i poljske orhideje. Postojaće pravna pomoć i socijalna (dobrovoljna) služba za emigrante i dezertere, gde će se, prirodno, isticati hrišćanski aktivisti. Uostalom, iz drugih krajeva će sami doći kad Slovenija širom otvori vrata dezerterima iz cele zemlje, nastavljajući nekadašnju tradiciju tabora mirovnjaka i koristeći se Mirovnim inštitutom, ustanovom osnovanom krajem juna, nekoliko dana pred rat. Da bi sve više ličilo na Evropu, Slovenija će se pobrinuti za rasno šarenilo, otvarajuće svoje univerzitete po povoljnim cenama za čitav beli (crni, žuti) svet, naglašavajući u univerzitetskim progamima da se prednost daje mladima iz trećeg sveta i ženama. Takođe, biće pozvani raskućeni seljaci da se nastane ili da ugovorno rade u ekološkoj proizvodnji hrane. Širokogrudo rešivši bivše dugove, Slovenija će prva investirati na jugu, da pretekne skupi evropski kapital, uključujući i Rumuniju, Bugarsku i Albaniju.

Ljubljana i druga mesta grabiće se za svetske festivale umesto da ih odbijaju, podrumi će se izdavati pozorištima i uvrnutim kino i video-klubovima, na tavanima će nicati agencije, ekscentrični instituti i desk-topovi, ulice će oživeti od muzičkih klubova, džeza i etno-muzike, zamirisaće etnička hrana, usred noći moći će da se kupe avangardni stripovi u specijalizovanoj knjižari i samo će veoma nesrećni usamljenici ostajati kod kuće da gledaju kablovsku televiziju. Biće šik imati u Ljubljani ljubavnu aferu s bivšim dezerterom iz Valjeva, koji piše knjigu o isihazmu.

Sve će se ovo, naravno, dešavati u poslednjoj političkoj klimi: nacionalne koalicije neće preživati javno priznanje da im sada, kad su na vlasti, narod više ne treba, a posebno ona sa potpuno nezasluženim imenom demos; militaristi će doći na novinsko sito, a možda i na sud; liberali će izbiti na vodeća mesta, centar će dobiti karakter; desničari će se raspasti na egzotične grupe, zgodne za novinsku vest kad nema boljeg; klerikalci će se vratiti crkvi a crkva sebi; komunisti će imati kružoke po bosanskim predgrađima; socijaldemokrati će pripremati pobedu na narednim izborima; biće pravih intriga i pravih skandala, velikih procesa i velikih advokata, demonstracija i sit-ina, dobre retorike i uličnih karnevala.

Ukratko, biće veselo, zbog čega posmatrač EZ i namerava da dođe u Sloveniju, zbog čega, uostalom, i nosi smešnu belu uniformu i raspravlja sa zapenušenim budalama na svim zaračenim stranama. Može se, naravno, desiti da se prebacio, te da dođe u malu, sumornu, bigotnu alpsku državicu s presečenim komunikacijama i tužnookim političarima koji tvrde da se od suverenosti može živeti, sa babama koje na pijaci po smrzutim prstima premeću šarene papiriće nacionalne valute, sa omladinom i Bosancima koji se zajedno opijaju jer nemaju kuda, odnosno da gore izneseni program uživanja u celini stoji, samo s formulom „nema“.

A može se desiti i da je novinar intervjuisao potpunog evrokratskog amatera, koji nije predvideo da bi se mogao vratiti na zgarište koje se puši. Ali – to je neka druga priča o uživanju.