Sila i pravo, danas i ovde

Hajde da krenemo od nekih osnovnih stvari koje se podrazumevaju svugde, osim tamo gde se ne podrazumevaju: države obično imaju ustav (ako se ne zovu Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske). O tome da se ustav poštuje, i o tome da se prekršioci ustavnih odredbi sankcionišu, a protivustavno ponašanje prestane da proizvodi pravnu i „fizičku“ štetu, brine se Ustavni sud.

Treba znati još nešto: Ustav je, po naravi stvari, takav težak i kabast pravni dokument da običan građanin teško i retko može da dođe u poziciju da se sukobi s njim, sve i da hoće. Možemo vi ili ja i da izazovemo Ustav na dvoboj ako nam se tako hoće, ali on bi na to samo prezrivo odmahnuo rukom… Ustav obično krši izvršna vlast na državnom ili lokalnom nivou, kao i drugi posednici zamašne društvene moći – političke, finansijske itd. Za regulisanje ponašanja običnog građanina postoje drugi, „podustavni“ zakoni i propisi, a Ustav je tu da ga štiti od onih koji su daleko moćniji od njega, da daje pravni i stvarni okvir životu u uređenoj, štaviše, i s izvinjenjem preosetljivima na ovaj pojam usred pandemije – demokratskoj državi.

Hajde onda da stvar malo „lokalizujemo“. Republika Srbija je država: ima vlast, teritoriju, građane, granice (hm…), a ima i Ustav. Takođe ima i Ustavni sud. On je, doduše, vrlo retko vidljiv onda kad je najpotrebniji, ali činjenica je da postoji. Neki ljudi svakog meseca primaju platu iz budžeta Republike Srbije zato što su ustavne sudije; dakle, svi mi ih plaćamo da čuvaju i Ustav i sve nas od svakoga ko bi, kršeći Ustav, mogao da nam nekako naudi (pa makar se i pozivajući na „naše dobro“). Jer, ako ne primaju platu zbog toga, za šta je uopšte primaju? Šta čuvaju, i od koga, i u čije ime?

Zapadno od granice centralnog dela Republike Srbije nalazi se Bosna i Hercegovina. Za nju ovdašnji mudraci raznih fela vole da kažu (s implicitnim ili eksplicitnim nipodaštavanjem) da i nije „prava“ država, s obzirom na to šta je od nje ostalo nakon rata, etničkih čišćenja, pravno-institucionalnih podela, sumanuto komplikovanog pravnog i upravnog sistema.

Pa ipak, Bosna i Hercegovina ima i Ustav i Ustavni sud, i taj je Ustavni sud, evo, pre neki dan oglasio neustavnom naredbu kojom je štab Civilne zaštite Federacije BiH (jednog od dva entiteta, dakle) u sklopu borbe protiv pandemije kovid-19 zabranio kretanje građana mlađih od 18 i starijih od 65 godina. Kaže Ustavni sud, naime, da to pravo ne može biti ukinuto nikome, a da može biti do neke mere ograničeno samo ako je to neophodna i proporcionalna mera čija se neophodnost i proporcionalnost ne može podrazumevati nego se mora konkretno dokazati, i koja mora da bude strogo oročena. Jer u protivnom, ako nije tako – ovo već ne kaže Ustavni sud BiH nego ovo ja dopisujem, ali sledeći duh ove presude – građani ne bi bili slobodna ljudska bića koja uživaju sva građanska prava u okviru ustava i zakona svoje države, nego robovi, ako ne i marva, kojoj milosrdni ili surovi Gospodar, a možda i čobanin, ili pak poglavica, samovoljno određuje granice njenog života i sveta. Kako u duhovnom, tako i u sasvim konkretnom, fizičko-prostornom vidu. To što bi se poglavica u svojoj samovolji možda pozivao na umudreno mišljenje njegovih vračeva (savremenim jezikom: „struke“), ništa ne menja u pogledu marveno-ropskog položaja podaništva, neštićenog Ustavom.

E sad, voleo bih da priupitam ovdašnje mudrace bar ovo: ako Bosna i Hercegovina nije država, odakle joj Ustav, odakle joj Ustavni sud, i odakle tom Ustavnom sudu kuraži da se suprotstavlja kršiocima, gle – Ustava? I da ih aktivno privodi k poznaniju prava, i to ne s bezbednim zakašnjenjem, nego usred njihovog vanustavnog posla? A ako je Srbija, pak, država i ako ima Ustav (kakav-takav; to je priča za sebe, ali ne eskulpira nikoga, ne nasedajmo na tu petparačku demagogiju), zašto se njen Ustav ne vidi u stvarnom životu, zašto je i njen Ustavni sud nevidljiv i nečujan kad god i gde god nam je najpotrebniji (dakle: kad god smo kao građani najnemoćniji i najprepušteniji bahatoj samovolji!) i zašto su njeni građani ostavljeni na vetrometini, bez ikakve ustavne zaštite?

Pa dobro, reći će neki, možda jednačina koju možemo izvući iz ove priče kao neko melanholično naravoučenije, jeste da Bosna i Hercegovina ima Ustav, ali da de facto nema državu, dok je sa Srbijom obrnuto: ona ima državu, ali nema Ustav (ima, dakle, Silu, ali ne i Pravo). Ni jedno ni drugo ne valja, ali pravo da vam kažem, ovo drugo je ipak mnogo gore. Jer, da parafraziram jednog mahnitog hrvatskog popa iz mračnih vremena: narod bez Ustava je narod bez prava, on je, dakle, kao govno na kiši.