Seoska učiteljica

Bila jednom jedna seoska učiteljica… Završene studije, momenat (bar je u tradiciji takav, mada raskinusmo davno s tradicijom; njeni se fragmenti kao vlažne natrule krpe vuku svuda unaokolo, celina je izgubljena…) koji otvara sva vrata, život tek počinje. Međutim, stvarnost, naročito u Srbiji, ima trostruku vilicu oštrih testerastih zuba. Iz klupe u klupu, jer priroda posla je takva. Zaposlila se u školi, seoskoj.

Očekuje učionicu, tj. kockastu prostoriju belo obojenih zidova sa jakim električnim osvetljenjem. Kad tamo, zatiče sebe u izbi, posiveloj, memljivoj… u kojoj lebdi, fizički opipljivo sivilo. Zidovi naspram poda i tavanice postavljeni su nelogično. Zatiče sebe u pikasovskoj kompoziciji, sve titra i razlaže se. Nesigurno hoda, protivprirodni su uglovi, nagibi, usponi, izbočine…

Tri dana školskog posla pretvaraju je u bogalja tridesetogodišnjeg staža. Slobodna je da podnese molbu za dobijanje invalidske penzije. Ovaj posao ilustruje „tvrdnja – narodno naravoučenije“: čovek mnogo može da podnese (pogotovo u Srbiji). Psihodelični cvetovi pupe pred njom: meša dečja imena, proziva petake u šestom razredu, radi autora iz XX veka i pomeša ga sa autorom iz XIX veka, zaboravlja gde je stala u analizi teksta ili izlaganju gradiva.

Ovaj posao doživljava kao pesničenje po ljudskoj koncentraciji, besomučno: aperkat, levi, desni, kroše, nokaut… dum-dum, dum-dudu-dudu-dum u bokserski džak – ljudsku psihu.

Ova profesija, neumorno izjavljuje seoska učiteljica (u jednom već neurotičnom ritmu), crna je rupa, nedefinisani prostor koji iscrpi, isisa, isrče svu moguću (postojeću) koncentraciju jednog ljudskog bića. Period nakon – jeste period tuposti i obamrlosti. Razorena koncentracija je razvejava, razlaže molekularno, ostaje samo da titra nalik asfaltu u daljini na letnjoj jari.

Pošto je reč o selu, u celokupnu avanturu uključena je vožnja autobusom. Autobus postaje njen smrtni neprijatelj. Na pojavu motorizovanog četvrtastog vozila automatski sledi napad povraćanja. Standardna fiziološka posledica. Ispijenosti i bledilu u obrazima doprinosi miris autobusa (on ima karakterističan miris, ona, seoska učiteljica, stalno skreće pažnju na to). Jutrom i autobusom započinje trnovita golgota radnog dana.

Svi prosvetni radnici su čudni, pa tako i seoska učiteljica. Oni koji duže rade su čudniji, oni koji najduže rade su najčudniji. Obično na pitanje postave pitanje, na odgovor nude odgovor i slično.

Oni se čak i fizičkim izgledom razlikuju od ostalih ljudi. Prosvetni radnik je poseban soj. Govori tiho, gleda u stranu, na momente se histerično razviče (uspeva da bude svestan – s grižnjom savesti – tih iskliznuća), ulicom hoda pogleda oborenog u zemlju, uza zidove kuća, i … sive je boje, otvorenosive boje.

Dno dna, depresija nad depresijama je školska proslava posle tradicionalne priredbe (recitatori, hor, folklor – dobro znan recept). Dovoljno je reći da se „proslava“ odvija u školskoj učionici sa tablom buđ-izbočinom, školskim klupama poređanim uz zidove zajedno sa školskim stolicama.

Ona sanja kompjutere i opremljene kabinete, jasno osvetljenje i belo obojene kockaste učionice. Iz sna XX veka obre se u srednjovekovlju.

Generacija seoske učiteljice je ikarovska generacija. Ne beše ni mora, samo tvrda zemlja. Odrastala je uz bludeći pogled, usmeren ka nebeskim, olimpskim visinama. Osim ponekih koji su uspeli da se blago odvoje od zemlje, uz kratkotrajni klepeto-lepet krila, svi su se razbili, ostajući da samo pogledom dosežu nebeske, olimpske visine.

„Ah, majstori, majstori…“