Sećanje

Prošle godine, polazeći u prinudno i privremeno bekstvo iz otadžbine i majčine, otkrili smo, nas troje, Amsterdam, posle godina i godina snova, proizvedenih nekolikim verzijama stare Brelove (?) pesme o pijanom mornaru u amsterdamskoj luci (In the port of Amsterdam…). Dok se piše ova rečenica, iz neverovatne prošlosti javlja se i neka druga (južnoitalijanska?) pesma o kurvi pokraj puta za logor: ona ima velike oči boje lišća (gli occhi grandi color di foglia)… Posle se pojavljuju neki kvatri đandarmi i priča, kao u pesmi, vozi dalje: cele noći, sasvim sama.

Prateći, povremeno bar, tu plimu sećanja koja navire povučena skoro zaboravljenim refrenima kao najvećim nevidljivim nebeskim telom, šta se sad zbiva: stiže sećanje na mesečine, mesec na Kritu; od jedne njegove pojave pomislili smo da na suprotnoj strani zaliva u Agias Nikolaosu počinje večernja cirkuska predstava (sav crven i narandžast, ogroman, izlazio je iza niskog brega); desetak dana ranije, na nekom parkingu u Festu, osvetljavao je (neopisiv, uostalom) predeo isto onako kao i pre četiri milenijuma, kad je taj grad još imao budućnost, ispunjenu beskrajnim obećanjima. Nekoliko godina kasnije, na Peloponezu, u Nestorovom Pilu, opet na goloj zemlji, u maslinovoj šumi, visok, hladan, bled mesec i – da li zato što smo nešto o tome znali – cele noći kratkim buđenjima isprekidana, mora o propasti staroj skoro tri hiljade godina.

I još: desetodnevno jedrenje našeg prijatelja, sa Sri Lanke na neko od indonežanskih ostrva; potom mesečina koja nas je privukla da, na gumenom „kurtonu“ za jedva dve osobe, nas petoro krene sa Lastova pravo i skroz preko, put Italije, sve dok nas nije progutalo more, ovde samo sinonim za najdublju tišinu na svetu. Pre nekoliko dana napili smo se, pomenuti prijatelj i mi, nas troje, prisećajući se putovanja, putovanja koja su zapravo bila letovanja, tj. letovanja koja su zaista bila ono što (dok smo živi) zovemo životom. Krita i Sri Lanke, Goe, visokih jezera u Afganistanu, jedne uvale (čije ime neću reći, a ko zna, zna) na Dugom otoku, drugih na Premudi pod nevirom, nekih trećih na Lastovu – podsećaju me da ima i sećanja na Vis; sam se sećam jedne škrape na Lošinju, jednog raja na Pagu, nekoliko noći, potom nekoliko dana, zatim nekoliko nedelja na brodu koji se zove „Tornado“ i čiji nas je (nov, nama nepoznat) barba primio po svim pravilima najstarijeg na svetu, dakle pomorskog protokola (samo zato što smo jednom, davno, na njegovom brodu plovili), i to svečano odeven među vrećama cementa, gomila šljunka i ostalog đubreta koje sad vozi taj slavni brod.

Sve paničnije, sećam se Milana, pa Duina – koje je, zapravo, Devin iz onih Rilkeovih elegija, Monfalkonea i gazde pansiona nakrcanog sitnicama sa obala celog sveta (i njegovih jutarnjih, vrućih kroasana sa belom kafom), atinskih kafedžija, koji prolaznicima pivo toče na ulici, pa im onda iznesu dve stolice: jednu da sednu, drugu da spuste ledenu bocu. Sećam se našeg ličnog Grka Zorbe na putu iz Olimpije, bosonogog, neobrijanog starca na motornom triciklu, sa kabinom u koju nas je primio, ljubazno prihvaćene ponude da popuši nekoliko mojih Pall Malla i, potom, zauzvrat, pokloni nam nekoliko najlepših dinja koje je vozio na pijacu, vatrometa zvezda, vetra, oblaka i – ne mora se verovati, nije bitno – savršeno ljubičastog, lila meseca na Lezbu, u Mitimni, gde se svi malobrojni gosti iz večeri u veče sele iz kafane u kafanu, da se nijedan od kyrias ne bi naljutio, a jedan – koji nas je, neobaveštene, u taj običaj uputio – zaradio je tešku glavobolju pokušavajući da se seti da li je ikada čuo za goste iz neke zemlje koja se zvala Jugoslavija. Nije, i to nam je bilo em milo, em drago.

Sećam se, takođe, slavnog Bremena, Delmenhorsta i portira luksuznog hotela koji nam je ostavio ključ od bazena, ako zaželimo da se preko noći okupamo (isto kao i gazda sirotinjskog pansiona u Duinu, koji nam je ostavio ključ od restorana, ako se uželimo hladnog piva); zlatnog Praga i pivnice U Zlateho Tygra, koja iza šanka ima policu za lične krigle stalnih gostiju, pa već na ulazu znate da li je pan Bohumil Hrabal tu, da li je neki od bivših Dupčekovih ministara navratio, da li je pan Čolić spopao nekog da razgovara o već ko zna čemu… Sećam se Tere (koju neopravdano zovu Santorini) i starog vlasnika kolonijalne radnje, koji ništa nije hteo da nam proda dok ne sednemo i ne poslužimo se njegovom retsinom (uzgred, najlepšim – nije rečeno najboljim nego – najlepšim) vinom na svetu i, kada je morao da prizna kako nema karte za igranje da nam proda, nije nas pustio da odemo sve dok nismo pristali da uzmemo na pozajmicu njegov lični, umašćen, iskrivljen i iskrzani špil, da se igramo. I, opet se sećam, kako nas je gazda „Markos“ u Agios Nikolaosu dočekao na povratku iz kupovine „u gradu“, posadio na stolice, ponudio kozjim sirom, grožđem i (sad njegovom, ličnom, dakako – i zaista – opet stvarno najlepšom) retsinom, pustio da malo danemo dušom i prosto upitao: A šta ste to kupili tamo a da nema kod mene?

Ne znam šta smo kupili a da nije bilo tu: sve što je ostalo su sećanja – dodaću sad, neskromno: Berlin, Sautempton i pub The Red Lion (koji neprekidno radi, sve točeći pivo na pint, od 1144. godine), Mančester, Irsku koju sam video samo očima mojih sad već nedostižno dalekih prijatelja, Brisel, Lihtenštajn, Švajcarsku, planinske prevoje, Ravenu Teodoriha Velikog (o njoj i o njemu je nekoliko nedostižno sjajnih rečenica napisao Horhe Luis pokojni B., a Miša dodaje da je i na njega jak utisak ostavila „tehnološka“ posledica spajanja tankih kamenih ploča, koje služe kao prozori, sa linijama dodira koje su pravile beskrajno ponavljajući uzorak nalik na ono o čemu je, gledajući, morao da misli: ženska stvar), San Marino, Korčulu, Vela Luku (jedan pločnik u parku naročito), Brnu, Grac, Dordreht, u kom je nedavno umro jedan čovek kojeg nisam upoznao – osim nakratko kao ljubaznog starca – svejedno da li je bio kalvinista ili Amiš – Lion, Padovu, Bregenc, Ohrid i Studenicu, prelepi Zagreb alkoholičara, promašenih pisaca i baptista, novogodišnje podnožje Triglava, davno zapuštene kloštere po slovenačkim planinama, kasnoantičke gradove u Medulinskom zalivu, Kalnu i kanjon Jarme u „istočnoj“ Srbiji, dve-tri hotelske sobe u Ljubljani, neka sasvim pusta mesta na moru, Jadranskom, naročito ona do kojih nismo stigli…

Ključ cele priče je, već ste davno pogodili: sećanje. Jebo more na koje se mora! Plovi se u sećanju, što je tvrdnja koja nema ama baš nikakve veze sa starolatinskim da… navigare necesse, vivere non est, ili nekako slično. Ploviti se mora, a nema se kud. Osim u sećanje.