Press league

Duško Radović je jednom prilikom rekao: „Tucite svoju decu čim primetitie da počinju da liče na vas“. Parafrazirano na sve što se u protekla tri meseca događalo u takmičenju pompezno nazvanom Press liga Beograda – moglo bi najpre da se zaključi sledeće: pišući o ovdašnjem fudbalu sportski novinari su u toj meri počeli da liče na njega i njegove aktere da više nisu bili u stanju da svoje sopstveno takmičenje organizuju i održe na nekim drugim principima.

A ti principi, utvrđeni pre četiri godine, kad su Boban Igrutinović (Radio Beograd), Siniša Božović (tada novinar „Sporta“) i još nekolicina entuzijasta okupili sportske novinare iz petnaestak redakcija i više počeli da se druže a manje da pikaju fudbal – zasnivali su se na nekoliko čvrstih stubova. Prvo, najveći deo takmičenja održan je u sali Centra za fizičku kulturu u Košutnjaku, da bi se posle odigranih utakmica svakog kola svi akteri okupili u restoranu „Devetka“ i do duboko u noć prepričavali detalje sa svojih i „tuđih“ utakmica. Drugo, u svim ekipama bili su uglavnom zaposleni u novinskim kućama, odnosno nije se tvrdo insistiralo na članstvu u novinarskom udruženju. Treće, takmičenje je bilo izuzetno dobro organizovano i krunisano sjajnom predstavom u Sportskom centru „Šumice“, kad su utakmice za treće mesto i finale odigrane pred prepunim tribinama.

Već naredne godine sve je bilo za nijansu lošije. Proredile su se sedeljke posle odigranih susreta, na utakmicama je bilo sve više grubosti, nervoze i nepoverenja (u pripadnosti pojedinih članova ekipa nekim novinskim kućama), a i finale je nekako sakriveno od šire javnosti.

Ove godine, četvrta liga po redu u svemu je nastavila i unapredila taj negativni trend. Takmičenje je bilo očajno organizovano, igrao je ko je kad hteo i sa kim je hteo, mnoge utakmice bile su bez sudija (čak i obe polufinalne), a od najavljenog „velikog spektakla“ na kraju turnira ne samo da nije bilo ništa, već je i kompletan „final four“ prošao bez prisustva predsednika Udruženja sportskih novinara Beograda, koje je nominalno bilo organizator i nosilac ove lige. Da nije bilo ljubaznih ljudi iz ŽRK „Slodes“, pitanje je da li bi se ovaj turnir uopšte i odigrao.

Kad se sve to ima u vidu, gotovo da bi se četvrto mesto (u konkurenciji 19 ekipa) fudbalera „Vremena“ moglo smatrati neuspehom. Istina, iz godine u godinu, „Vreme“ je postizalo sve bolje rezultate, ostajući svima u prijatnom sećanju kao korektan suparnik, uz utakmice za koje su sudije Nedić i Stančić uvek mogli da kažu da su „najlakše“. Da je ovogodišnja Press liga iole bolje organizovana i da između četvrtfinalnih i završnih utakmica nije došlo do pauze od mesec i po dana, fudbaleri našeg lista mogli su i bolje da prođu.

Naime, najbolju partiju „Vreme“ je pružilo u četvrtfinalu protiv novosadskog „Dnevnika“ (7:3) i tad su mnogi bili spremni da nas proglase za favorite turnira. Međutim, duga pauza i naporan izlet u Vrbas (tokom jednog dana odigrane su četiri utakmice) učinili su svoje i ova ekipa više nije bila u stanju da napravi novi podvig.

U polufinalu izgubili smo od dvostrukih šampiona Press lige ekipe „Vesti“ sa 3:1 (2:0), a u borbi za treće mesto, posle tri vođstva, od „SOS kanala“ sa 4:3 (1:2). U finalnoj utakmici posle mnogo uzbuđenja „Sportski žurnal“ je savladao „Vesti“ sa 4:2 (0:0) i tako konačno uspeo da bude najbolji među kolegama.

Od pojedinaca u ovom takmičenju, po opštem mišljenju, najbolji su bili Igor Romanić („Sportski žurnal“), Mile Vjetrović („Vesti“) i Siniša Božović („SOS kanal“), dok je naš kolega Miloš Maksimović bio najbolji strelac turnira. Kad smo već kod pojedinaca, treba istaći da je ovogodišnja liga imala i jednu debitantkinju – za ekipu „Naše Borbe“ igrala je koleginica Gordana Lazić, koja i inače igra aktivno fudbal za zemunsku „Slogu“.