Predlog predsedniku i predsednici

Čujem da su jedni moji poznanici otkazali rezervisano letovanje na Hvaru, a da su drugi odustali od odmora u Zadru. Posle onog što se desilo sezonskim radnicima iz Srbije u Supetru na Braču, ne pada im na pamet da idu u Hrvatsku. Kažu – neće među ustaše. Tvrde da ovako nije bilo ni nakon poslednjeg rata, i pozivaju se na još raznorazne zajedničke poznanike, istomišljenike.

Ravno mi je do Kosova za hrvatski turizam. Ali, bez obzira što je to što se desilo u Supetru više nego strašno, cela ta parada sa ovdašnjim demonstativnim okretanjem leđa Jadranskom moru je takođe nacionalizam. Zdrav razum i logika govore da ako je neko sa Torcide prebio nekog ko govori ekavicu zato što je govori, to ne znači da će svaki Srbin čim pređe hrvatsku granicu dobiti batine. To ne znači da su svi Hrvati siledžije. Kad neko prebije nekog na sred Knez Mihailove u Beogradu, da li treba zaključiti da su svi Beograđani siledžije? Naravno da ne, niti bi iko ovdašnji tako nešto pomislio. Zašto se jednim očima gleda kad neko naš dobije batine u Hrvatskoj, a drugim kad ga premlate na domaćem terenu?

Sve ovo do sad, napisala sam na osnovu ličnog primera.

Kad smo nekoliko godina nakon rata prvi put krenuli put Bola na Braču, na autoputu do Splita kakav u Srbiji tada nigde nije postojao, naše beogradske tablice nisu privukle ama baš ničiju pažnju. U Splitu, na ulazu u trajekt „Jadrolinije“, radnik koji je usmeravao vozila kucnuo je na naš prozor. Rekao dobar dan i izvinite, i pitao kako je Bora Čorba, da li piše pesmu o svojoj ženi. Čuo je da se ubila, mora da mu je užasno, on je veliki emotivac, rekao je, i naglasio da ima sve njegove albume. Da li taj čovek nije znao u kom pravcu su krenule emocije Bore Čorbe tokom rata, ili je hteo da u njemu zauvek vidi ono zbog čega ga smatra velikim, nije bitno za ovu priču. U Bolu su nam se obradovali. I prijatelji stari, i oni koje smo sretali na trenutak. Kad sam dan nakon dolaska otišla u Bolsku opštinu da završim neka posla, gospodin koji me primio je ustao od svog stola, prišao, rukovao se samnom sa obe ruke i rekao – neka ste se vi nama vratili, dobro nam došli. Pošto je donela espreso, devojka koja je radila u kafiću zastala je pored našeg stola. Izvinite, samo bih htela da čujem srpski – rekla je. Gospođa koja je radila na kasi u samoposluzi svakog bi pitala „treba vrećica“, a nas „da li vam treba kesa“. Ni jednom nismo tražili kruh, niti deset deka šunkarice, i nikom nije zasmetalo što govorimo hleb i sto grama. U knjižari, imala sam samo krupnu novčanicu, rekla nemam ni dinara sitno, i shvatila šta sam uradila. Gospođa na kasi me je pogledala, i počela da se smeje. Posle nam se javljala na šetnjici.

U Supetru se nismo zadržavali ni tad ni prilikom narednih letovanja, tako da nemam lično iskustvo sa ljudima u čijem gradu se desio nedavni hrvatsko-srpski incident. Supetar je početak i kraj letovanja na Braču, tu vas spusti trajekt pa vi posle idite kud vam je volja po ostrvu, kao što vas tu i pokupi kad krenete kući pošto ste se u njemu zadržali eventualno da popijete kafu. O incidentu znam samo na osnovu ovdašnjih medija i fejsbuka. Moji FB prijatelji iz Hrvatske su besni, nalaze korene incidentu u vrhu svoje vlasti. Znači sve je isto kao i kod nas.

Nego, palo mi je napamet: ako predsednik naše države i predsednica Hrvatske kad god im je to potrebno pričaju da grade dobrosusedske odnose, zašto s reči ne pređu na dela? Zar ne bi bilo sjajno kad bi naš predsednik makar jedan vikend proveo na obali Jadranskog mora, a hrvatska predsednica isto toliko na Kopaoniku? Nemojte da se smejete, ozbiljna sam. Mislim da bi to bio jedini delotvorni poziv na dobrosusedske odnose.