Kuka i motika digla se pošto je objavljen snimak na kome grupa mladih (proglašenih studentima) igra kolo u jednom podzemnom prolazu u Beogradu, uz pesmu Goci benda „Neće Gara da primi vakcinu“. Pesma je nazvana „antivakserskim“ hitom, posvećenim „svim antivakserima u Srbiji“, a uz nju je pre nekoliko dana kolo igrala gomila ljudi i oko spomenika Stefanu Nemanji (prethodno kolo koje se oko istog spomenika igralo bilo je Užičko).
Goran Ivanović Goci iz Goci benda je posle toga bezbroj puta za medije rekao da je pomenuta pesma snimljena „da se ljudi u ovom teškom vremenu razonode, našale“, da nije trebalo da pošalje nikakvu poruku, da poziva sve ljude da se vakcinišu jer zna kako korona izgleda pošto je bio zaražen i jedva preživeo. Čak je na RTS-u otpevao novu pesmu u kojoj „hoće Gara da primi vakcinu, i priznaje svetsku medicinu“.
Rekao je Goci još toga pametnog, na primer da „u tom kolu, oni verovatno ne razmišljaju o svom zdravlju i niko od tih ljudi i njima bliskih nije bolovao od korone ili ne daj Bože umro, onda bi sigurno drugačije razmišljali i drugačije se ponašali“.
No, priča se zakotrljala i dodala novi element u vakcersko-antivakcerskom ratu koji uveliko bukti i u kome se reči ne biraju na obe strane, a studenti su se našli na stubu srama, kolektivno proglašeni antivakserima.
Tako novinar Dragan Bursać piše da je siguran kako će „antropolozi i sociolozi decenijama kasnije izučavati ovu strašnu regresiju od studentskih socijalnih buntova šezdesetih i prava na bolji svijet, do atavističkog đipanja i skakanja u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu uz antivakserski seljački hit“. Pa još upliće i „rigidnu zadojenost tupilom i primitivizmom, koju širi Srpska pravoslavna crkva…“, i da ne kaže „da bi studenti hudi namjesto ‘Goci benda’ i ‘Gare’ trebali padati u sevdah uz Carminu Buranu, ali nije da nije i do toga. Jedno sa drugim je u korelaciji, vezano je i dovodi nas u konačnici do stanja opšteg obrazovanja i narodne svijesti, a što se opet veže direktno na svijest o zdravlju.“ A naš obrazovni sistem ili obrazovni sistemi su „nakupine vjeronauke, nakupine revizije povijesti, prstohvati eugenike, krv, suze i ostale izlučevine u cilju slavljenja ‘naših’ i prezira ‘njihovih’. I tako zadnjih trideset godina.“
Teških li reči. Da su tačne, ne bi policija vodenim topovima i suzavcem rasturala antivakserske demonstracije po Štutgartu, Amsterdamu, Briselu i drugim gradovima u državama širom Evropske unije, koje nisu na brdovitom Balkanu, ni žurke sa hiljadama mladih po istim tim državama i gradovima, na kojima se takođe đipa, samo uz tehno i ostalu mladalačku muziku.
E sad, u onome što se zove pravna država, poput pomenutih, takvi skupovi se mahom rasteruju uz pomoć policije, zato što su zabranjeni. U Srbiji ne, a šta je bolje, teško je reći. Bolje je, naravno, poštovati zakone, ali je sigurno i da vodeni topovi i suzavac neće promeniti mišljenje onih koji te zakone krše zato što su ubeđeni da ih zvaničnici lažu kada pričaju o epidemiji.
Neće to učiniti ni tekstovi poput Bursaćevog, ni slične reči koje drugi koriste. Neće pre svega zato što su uvredljive i potcenjivačke, a nisu ni tačne. U januaru je u „Vremenu“ objavljeno istraživanje NSPM-a pod nazivom „Vakcinacija kao referendum“. Uprošćeno govoreći, rezultati tog istraživanja pokazali su da je u Srbiji protiv vakcinacije veliki broj bolje obrazovanih, koji su protiv Vučića, zato što je to „Vučićeva vakcina“; za vakcinaciju je bio veći broj slabije obrazovanih, koji podržavaju Vučića.
Možda se od januara i od kada se vakcinacija zahuktala nešto promenilo, ali potpisniku ovih redova se čini, na osnovu informacija iz medija, brojnih ličnih kontakata, razgovora o pomenutoj temi, da odnos prema vakcinaciji nema mnogo veze sa stepenom obrazovanja, bar ovde. Ni sa muzičkim ukusima, oni sigurno nisu merilo za inteligenciju, moral i odnos prema zdravlju i životu.
Kola oko Nemanje ili ono u podzemnom prolazu teško je razumeti sa racionalne taške gledišta, baš kao i žurku na otvorenom koju su u Studentskom gradu juče, na svoj dan, organizovali studenti, baš kao i slične skupove bilo gde u svetu. Oni, sa jedne strane, liče na apokaliptične scene koje samo podstiču ono što već podseća na apokalipsu. Opet, sa druge strane, kao što Goci reče, „ti studenti su (u „Gari“) verovatno našli neku priču u toj svoj nesreći ljudi koji se bore da prežive ovu nesrećnu koronu.“ Tehno, Sinan, Karmina burana, rep, Gara, Oda radosti ili Užičko, na isto mu dođe.
Možda bi zato, umesto sipanja uvreda po onima koji „veruju svojim očima a ne propagandi“, bilo bolje i svrsishodnije da svako ko poznaje nekoga ko slično misli pokuša da sa njim razgovara, mirno i normalno. Pa ako argumenti nešto promene, super, ako ne, bar efekat neće biti isti kao kada se takvi na angro proglašavaju primitivcima, zaostalima itd. Dobro bi bilo da svi na takav način razgovaraju i u javnom prostoru, nije ni epidemija prostakluka naivna.
Ima nepopravljivo primitivnih i zadrtih, na obe strane, koji za dijalog nisu, ali to je manjina. Mnogo više je zbunjenih, uplašenih i dezorjentisanih u moru informacija i dezinformacija, usred haosa koji predugo traje i kraj mu se ne vidi, željnih bilo kakve vrste normalnosti. I u životu i u dijalogu.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve