Pokrivanje sramote

Kako se odnosimo prema seksualnom odnosu, dobro je da ga još uvek ima. Sve je počelo od neke budale koja je prva viknula: „Pokrij sramotu!“ I to u trenutku kada se u Raju još nije slegla prašina oko Prvobitnog greha.

Kratko je ljudski rod nesmetano uživao u seksualnom odnosu, ne razdvajajući zadovoljstvo od razmnožavanja. Parovi su se u tu svrhu zavlačili u intimnu pećinicu ili šumarak samo da se ostali saplemenici, poneseni dešavanjem, ne bi pridružili i napravili gužvu. Em je naporno, em nema šanse da se posle dokaže eventualno očinstvo. A odevni predmeti su služili kao zaštita, nikako za prikrivanje. Tako bi i ostalo, da ljudi ne gaje perverznu naklonost ka zabranama i tajnama, mnogo jaču nego ka lepom i praktičnom. Nastankom zemljoradničko-stočarskih stalnih naseobina, što je u velikoj meri olakšalo napornu i opasnu borbu za opstanak, naši preci su se opustili i dobili više slobodnog vremena, a ono se po pravilu koristi za pravljenje gluposti. Tako su delovi tela koji najdirektnije stvaraju seksualno uživanje pokriveni odećom, a sam čin tajnom.

Zamislite onda muku mladog lovca koji na obali reke lenjo gricka slamku i merka naslućen oblik jedre dojke mlade vodonoše, dok se ova kikoće, udara šamare i pominje šamana. Mladi lovac prvo nalazi kratku utehu u naručju seoske udovice, za malu nadoknadu. Lovca ipak kopka ono sakriveno i nema mira sve dok ga, zajedno s vodonošom, šaman ne omala vedrim bojama, a celo selo se skupi da jede, pije, đipa i podvriskuje za sreću mladog para. Nakon početnog oduševljenja zbog otkrivanja tajne, lovac ponekad menja rutinu svraćanjem kod večne udovice, dok sa zavišću gleda poglavara sela koji ima nasledno pravo da svoje seme polaže u četiri ili više hranljivih podloga. Tako je to do dana današnjeg. Sva postavljena pravila i ograde se krše i preskaču, pošto niko nije obrazložio čemu halabuka oko nečeg toliko običnog i prirodnog kao što je seksualni odnos. Manja je sramota baciti stare roditelje u bunar ili izdati zemlju nego bez formalnosti odvesti nekog u miran kutak ili, daleko bilo, govoriti o tome.

Ovu činjenicu ne opovrgavaju ni dekadentna orgijanja onih sa najviše slobodnog vremena, ni seksualne revolucije sa spaljivanjem brushaltera, ni hiljade stranica ispisanih rukom psihoterapeuta ili književnika. Ženski književnici o seksu pišu kao o floro-fauno-meteorološkoj pojavi, a muški kao o napornom fizičkom poslu, i to teškim rečima.

Jezik je kriv za postavljanje barijere između seksualnog odnosa i njegovog obožavatelja ukidanjem preciznih reči i izraza. S jedne strane nalaze se guci-buci pojmovi, mace, mice, piše, rupice, crvići, sike, dude, vođenja ljubavi, idenja u krevet, spavanja s nekim, one stvari, imanja-uzimanja nekog, međunožja, zatim penisi, vagine, kunilingusi, penetracije i ostala latinska bratija, što je sve nekako komično kad se izgovori. S druge strane su reči iz psovki koje su, uzgred budi rečeno, zloupotreba reči u svrhu crne magije, jer se njima želi nešto loše. Nejasno je samo da li je po mišljenju majke ili sestre opsovanog nužno loše ono što im je posredno obećano. Dakle, reči koje će ovde biti navedene dugim nizom zamišljenih tačkica – koje su nastale odmah pošto je ona budala viknula „Pokrij sramotu!“ – takođe se ne koriste u svakodnevnom govoru jer su „sramotne“. Doživljaj seksa tako u čoveku ostaje zaključan kao najbolje čuvana tajna. A tajna kao tajna, pogoduje predrasudama. Što je veća, toliko gore. Niko ne voli da je zatvoren.

Nema razloga za strah, jer oslobodioci su blizu. Ponekad njihov trud može da izgleda smešno, ako posedaju u krug držeći se za ruke i pričajući kad je to bilo poslednji put, ako šetaju goli Trafalgar-skverom, ili ako skupe hrabrost i pseudonimom potpišu porno-roman. Ali, svaki trud se uračunava i izgleda da se sve češće, u krugu bliskih i dragih, priča o seksu. Stidljivo i saplićući se o reči, ali se priča. Priča vremenom dosadi, pa se pređe na rad, a rad oslobađa.

Previše je bilo patnje onog koji želi seks a glupo mu je da predloži rupice-boce ili da obeća ližuće-sisajuću predigru pre divljeg prodiranja neuporedive batine u Tajni vrt i tako dalje. Radnici na Vavilonskoj kuli su tako glasno i složno, na zajedničkom jeziku, psovali sve po spisku kad se okliznu ili udare čekićem po prstu, da ih je Višnji Lingvista kaznio i da se međusobno ne razumeju i da ne mogu da progovore o onome što najviše vole. A njegova dobrostiva preporuka „radujte se i množite se“ ipak je ublažila kaznu. Ako se ova preporuka posluša, onda reči, i to prave, posle nekako same dođu.