Otkaz

Očekuje se da čovek, čim se kaže reč „otkaz“, pomisli na besparicu, glad i sopstvenu propast koja ga čeka kad izgubi redovna mesečna primanja. Ukratko, očekuje se da reaguje kao Pavlovljev pas. Naravno, dozvoljeno je da pored ove tri asocijacije dodaje i druge, broj je neograničen, ali tako da ga sve vode spoznaji o katastrofi i prebiranja po kontejnerima. Zato da bi se bojao otkaza. I da bi ga se čuvao. U protivnom, ako nije dobar, ako ne radi sve što treba i kako treba, biće uništen. Ovo poslednje treba shvatiti kao naravoučenije.

Međutim, bez obzira na zastrašujući sadržaj ove priče (čiji se autor dobro zna, ali to trenutno nije bitno), njeno preteće upozorenje nema dejstva. U životu se ono, jednostavno, ne obistini. U životu se ono, jednostavno, ne obistini. U životu se na kraju priče sve završi kao ovogodišnji 9. mart: posle otkaza se ne dešava ništa strašno, ništa čega bi se trebalo bojati. Znam, iz iskustva.

A ono mi govori da je dobro dobiti otkaz. Omogućava nezavisnost odlučivanja, prestanak pritiska, lepo raspoloženje i sve slobodne stvari. Da nije tako, otkaz ne bi bio u modi. Postao je moderan ne samo zato što je česta, svakim danom sve masovnija pojava, nego i zato što se dobro nosi. Pokazao se udobnim, pogodnim za život, bezbednim po zdravlje, ukratko, otkaz je dobra pojava. Ima i jednu specifičnost koja govori da ipak nije reč o običnoj modi, onoj koja dođe i prođe bez uticaja na sledeće ukuse: otkaz ne može svako da upražnjava, samo određeni, različiti i izuzetni od onih koji su u poziciji da dele otkaze. To su očigledno osobine koje se ili imaju ili ne, nemoguće ih je podražavati pomodnosti radi. Time je otkaz dobio na vrednosti, postao je privilegija.

Znam mnoge koji su isterani da ne bi zagadili zdravu okolinu jednoumlja. U otkazu im, istina, piše da ih pet dana nije bilo na poslu, da nisu ispunili mesečnu normu ili već nešto slično, iako je svakom, pa i onima koji su diktirali i potpisivali takve tekstove, jasno da ti ljudi nisu ni neodgovorni, ni nesposobni. Otpuštaju se vredni i pametni.

U toj varijanti, otkaz ne može da bude kazna. Šta će vam kolege koje vas neće, kojima je bolje bez vašeg znanja, koje čak i lažu samo da bi vas oterale! Cela stvar liči na osećaj posle razvoda lošeg i pogrešnog braka. Više nema diktata, prećutanih mišljenja, nezadovoljstva. Teško je raditi po pravilima o kojima se ne misli najbolje i u kojima se čovek oseća neprijatno. To je prisila i, što je najgore, prisila na koju čovek pristaje dobrovoljno. Opet zato što je prisiljen. Tim pravilima. Na kraju je pristao. Ali mu ne odgovaraju.

Ovaj krug prekida jedino otkaz. Na žalost, mi još nismo izmislili neki potez bez rezanja, ali bitno je uraditi bilo šta što spasava. Otkaz dopušta mogućnost biranja novog posla, i to tako što je sopstveni ukus (potreba, htenje…) jedini kriterijum za odluku. (Valjda je jasno da pod „novim poslom“ treba podrazumevati upravo to – posao – a ne zaposlenje; u ovom drugom slučaju, sve navedene pogodnosti najčešće otpadaju.) Činjenica da ga otpušteni bira, dozvoljava i sva druga biranja: kad će, koliko će, šta će, kako će… da radi. I, naravno, i sa kim će da ga radi. Što je užasno važno. Ukratko, posao postaje prijatnost, uživanje. Čovek radi, zato se dobro oseća, a za sve to još dobija i novac. Najčešće veći od plate.
Kako naći posao u vremenu deficita posla? Pa ne tako teško kao što se misli. Imaocu otkaza je otkaz velika preporuka u dobijanju novog posla, ima istu vrednost koliku i iskustvo ili stručnost. Zato što ga traži od ljudi koji nisu kao oni koji su ga otpustili. I zato što je potvrda i garancija da otpušteni misli kako treba da se misli, da mu ne smeta ako to drugi ne rade, da nikada ne bi ratovao, krao, lagao, da mu ne smetaju došljaci, da nije mogao da vidi ono čega nema, da ne pristaje na mrtvo more.

Zato i nalazi posao koji ne mora da radi samo za normu, i jedino zbog nje. To znači, više se ne odrađuje, ne otaljava se, ne radi se tek-da-se-radi, bilo kako, bez inicijative, bez volje, zato što je posao nametnut a treba ga obaviti po nekim čudnim, nepraktičnim instrukcijama koje su izmislili neki isti takvi šefovi, ali mora da se ćuti i sluša samo zato što to tako mora. Rezultati takvog posla nikome ne trebaju, ali to nije bitno, bitan je utisak da se radi, pa čak i kad nema posla, bitno je biti prisutan bez obzira na to što tu niko nikome ne treba, i što svi gube vreme. U takvom životu jutra izgledaju tmurno i kad su sunčana, samo zato što znače ustajanje u još jedan dan nevoljenog posla. Za sve to što se ne voli a što se mora, dobijaju se male pare. To je ono zbog čega dara prevrši meru i posle čega se nezadovoljstvo pretvara u aritmiju i besnilo.