Odgovor Jovani Gligorijević

Jako me je iznenadio tekst „Muke po Teodori i glupost večitog savetnika“, ne zato što je Jovana Gligorijević sročila paškvilu nabijenu lažima, budalaštinama i demagoškom patetikom, već zato što je taj njen uradak objavljen sa logom Vremena, lista koji je nekada, sećam se kao kroz maglu, bio uljudan i pristojan. Kada upravo na temu kojom se bavi Jovana u Kuriru izađe serijal tekstova ispunjenih debilnim izmišljotinama, a s jedinim ciljem da se izvrši dekapitacija moje malenkosti, to je donekle i razumljivo – revolveraškim tablodima u opisu je delatnosti da vrše harangu, to je jedina svrha njihovog postojanja, ali kada to isto čini Vreme, onda je to pouzdan znak da u Srbiji nešto suštinski nije u redu. Umesto „cenzure“ kao stalne teme, trebalo bi možda izdvojiti malo vremena i za debatu o bazičnoj pristojnosti i profesionalizmu upravo onih medija koji nisu tabloidi. Ili koji nisu to bilo do nedavno. Naime, Kurir je dan za danom, a bez ikakvog smisla i opravdanja, pisao da sam ja „nemoralni ološ i beda ljudska“, ali čak je i taj tabloid uspevao da u tekst ubaci bar po par rečenica koje sam ja u svoju odbranu rekao ili tvitnuo. U pismenom sastavu novinarke Vremena, osim toga što ništa napisano nije istinito, nema ni pomisli o tome da se eventualno čuje glas druge strane, to jest mene. Ako je Gligorijevićkin tekst pročitao neko iz Saveta za štampu, i nema potrebu da reaguje, evo koristim ovu prilku da sve članove Saveta srdačno pozdravim.

„Mislila sam da se nikada u životu neću javno osvrtati na bilo šta što izjavi biće zvano Nebojša Krstić. Namerno kažem „biće“ jer mi nije poznato čime se on tačno bavi i na osnovu čega participira u javnom životu.“, piše u Vremenu biće zvano Jovana Gligorijević iznoseći dilemu koju i ja često imam. Ko mi je dao pravo da izjavljujem i na osnovu čega na to imam pravo? Ne znam, a želeo bi da saznam. Voleo bih, zato, da mi biće zvano Jovana Gligorijević, umesto omalovažavanja, pomogne. Koja to komisija daje pravo bićima da participiraju u javnom životu, da razmišljaju i daju izjave? Ko je, na primer, njoj dao to pravo? Ako mi Jovana otkrije gde ta komisija ordinira, ja bih se momentalno tamo uputio po dozvolu.

„Razlog zašto ga označavam samo kao biće je taj što je famozni Krle22 sa Tvitera uradio nešto toliko nehumano i zversko da je sam sebe onečovečio, ako ta reč uopšte postoji. Ja bolju nemam za ono što je uradio.“, kaže novinarka Vremena. Ajde da baš vidimo šta sam to „nehumano i zversko“ izjavio.

Kaže Jovana: “ Verovatno već svi znaju: Teodora Vranješević ima 9 godina i mieloidnu leukemiju. Roditelji su pokušali sve metode koje domaće zdravstvo nudi i ništa nije pomoglo da Teodora ozdravi. Pojavila se klinika u Frankfurtu čija metoda transplantacije kostne srži može da joj pomogne, ali je bilo neophodno da se u jako kratkom roku skupi potreban novac (350.000 evra). Novac je sakupljen…. Ljudsko biće na ovakvu vest može da kaže samo: nadamo se da će Teodora ozdraviti. I tu bi trebalo da prestane svaka priča, ako ste čovek. Ali onda se u svoj svojoj dokonosti i nebitnosti na Tviteru oglasi Nebojša Krstić to jest Krle22 da pita ko je to odredio da detetu treba baš 350.000 evra (zapravo, taj lenji mozak koji samo truća na Tviteru rekao je – 300.000), i kako mi da proverimo da li njeno lečenje u Frankfurtu zaista košta toliko.“

Ovaj deo Jovaninog teksta zaslužuje kratku analizu od strane moje nebitnosti. Naravno da ljudsko biće treba da se nada da će Teodora ozdraviti, ali biće Jovana Gligorijević ne bi smela da izmišlja, laže i obmanjuje čitaoce Vremena. Naime, moja nebitnost nikada i nigde nije pomenula ime bilo kog konkretnog deteta, već se pitala, ko vrši proveru kada je u pitanju bilo koje bolesno dete. Ko proverava da je ogromna svota novca data tamo gde treba i ko proverava da je dete (bilo koje, dakle, dete) dobilo najbolje moguće lečenje. Postoji li komisija koja roditeljima savetuje u koju svetsku medicinsku ustanovu treba da odu ili oni to rade sami, savetovani od laika, odnosno Gugla? Ko, znači, štiti decu i roditelje od mogućeg melpraktisa ili od prevare? Postoji li neko stručno telo koje vodi računa o proceduri kojoj je dete tamo u inostranstvu podvrgnuto? Postoji li, u slučaju privatnih fondacija, neko kompetentan ko može da proveri da detetu nije data samo kratkotrajna terapija koja stanje poboljšava privremeno i kratkotrajno, a potom dete poslato kući, u zemlju u kojoj će ono već preksutra biti zaboravljeno jer će se javnost sačinjena od neznalica kakva je Jovana Gligorijević, baviti novim i medijski još atraktivnijim slučajem?

Ova sam pitanja postavio i zato što sam nebitno biće i zato što sam lekar, a bogami i zato što se sećam da su, ne tako davno, ovde ordinirali „humanitarni aktivisti“ koji su potom završili na u zatvoru,, osumnjičeni za proneveru novca namenjenog bolesnoj deci. To što je neko, iznenada, rešio da se bavi humanitarnim radom, divna je stvar, ali ga ne oslobađa potrebe da svoj posao radi transparentno i na način koji će maksimalno zaštititi prvenstveno male pacijente, potom roditelje, ali na kraju i one dobre ljude koji participiraju svojim novčanim prilozima. Dakle, koliko god da je priča o bolesnom detetu potresna, to nikako ne sme da znači da su „humanitarci“ oslobođeni obaveze da javnost informišu o svojim aktivnostima, procedurama i da na svako pitanje građana odgovore, pogotovo ako su i politički fukcioneri.

„Da je ovo prvi put da neko zagađuje vazduh zlonamernim izjavama na temu teško bolesne dece, nastavila bih da ignorišem postojanje Nebojše Krstića“ kaže biće iz Vremena. Ponavljam, nisam davao nikakve izjave, pitao sam. Pitanje je možda legitimno i na mestu, a možda nepotrebno i idiotsko…ali je obeza humaniste i funkcionera, npr. Šapića (koji se prepoznao i javio bez da sam ga pomenuo) da na pitanje odgovori činjenicama, a ne uvredama i pretnjama. Mora da odgovori argumentima, a ne organizovanom hajkom svojih Tviter navijača koji mi već danima detaljno opisuju načine na koji će mi „polomiti zube i otvoriti lobanju“. Političar Šapić, dakle, mora da odgovori jasno i glasno, ne meni, jer sam ja, to smo utvrdili – nevažno biće, već javnosti. Ako umesto jasnog odgovra Šapić kontinuirano ponavlja uvredljive diskvalifikacije onog ko mu pitanja postavlja i pravi primitivne homofobne insinuacije, te ako mu u pomoć priskače tabloidni list koji ga nekoliko dana brani ispaljujući salve najgorih mogućih uvreda i kvalifikacija namenjenih mojoj nebitnosti koja je napisala JEDAN tvit sa pitanjem, onda tu nešto nije u redu.

Jovana Gligorijević tvrdi da se pitanjima Šapiću „zagađuje vazduh“ i pita se da li je to prvi put. Hm. Podsetio bih je da osim slučaja Ognjanović, postoji i slučaj Rebrača. Postoji slučaj finasijske mahinacije novcem od citostatika namenjenih deci oboleloj od malignih bolesti. Moj asistent iz Radiologije, iz vremna kad sam specijalizirao, osumnjičen za participiranje u tom slučaju izvršio je samoubistvo u pritvoru. Dakle, vrlo su ozbiljne stvari u pitanju, ogroman novac je u igri -, iskustva su nam tragična i – šta se dešava? Onaj ko postavi jednostavni i logično pitanje u vezi kontrole utrošenih sredstava biva javno satanizovan i linčovan od strane „humanitarca“, od strane maskiranih Tviter aktivista, od strane revolveraškog tabloida, pa čak i od strane bića iz Vremena. Nešto tu nije u redu.

„Ali, zverstvu ni tu nije kraj. Dve najpoznatije fondacije koje prikupljaju novac za lečenje teško bolesne dece u inostranstvu vode predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić i glumac Sergej Trifunović. Našla se neka pametna glava da na jednom i inače ogavnom tabloidnom portalu napiše kako ova dvojica na račun te dece skupljaju za sebe poene u javnosti. Ma da li je to najbitnije u svemu ovome? Čak i da skupljaju poene (evo već zamišljam kako Sergej ne može živ da ostane od holivudskih ponuda zbog svog humanitarnog rada), pa zaista me baš briga, sve dok uspevaju ono što država Srbija ne može – da omoguće lečenje teško bolesnoj deci“, piše Jovana Gligorijević u Vremenu. Za „pametnu glavu“ sa ogavnog portala (kao da postoji neki koji prenosu komentare makiranih, a nije ogavan) ne znam. Ali sam ja, nebitno biće koje bez izričite dozvole Jovane Gligorijević participira u javnom životu, slično pitanje postavio, ali ne za Srgeja Trifunovića, već za Šapića. Za Sergeja nisam jer on, za razliku od Šapića nije opštinski funkcioner sa ambicijom da bude gradonačelnik. Naime, primetio sam da uz svaku akciju sakupljanja novca, ista ona armija na Tviteru i Fejsbuku spontano okupljenih maskiranih ljubitelja humanizma, vodi paralelno kampanju (koju i JG pominje u citiranom delu teksta) na temu navodne neefikasnosti i nepostojanju države, raspada zdravstvenog sistema i sveopšteg kolapsa i kataklizme. Nju po pravilu krunišu opozicioni prvacu, npr Šutanovac, demagoškom tvrdnjom da, eto, „lečimo decu SMS-om“. Ova aktivnost je štetna. Ne za aktuelnu vlast, već za nas kao društvo. Ne verujem da će biće iz Vremena to razumeti, ali destrukcija koja se na ovaj način, planski i programirano, vodi, diskredituje i urušava institucije zdravstva koje su potrebne svima nama, bez obzira na političko opredeljenje ili IQ. Indikativno je da u takvim kampanjama prednjače upravo oni koji su „veoma zabrinuti“ zbog urušavanja institucija od strane vlasti. Ne uzmite mi za zlo ako navedem par činjenica. Država je od 2014. do danas na lečenje u inostranstvo poslala 1556 osoba, mahom dece. Za tu svrhu potrošeno je 13 miliona evra. Danas se, dakle, za lečenje dece u inostranstvu izdvaja deset puta više sredstava nego u vreme kada je Šutanovac bio ministar, a Šapić funkcioner stranke na vlasti. Tada Šutanovac nije bio zabrinut za lečenje dece, a Šapić nije bio humanitarni radnik. Biće iz Vremena, pretpostavljam, tada nije ni znalo da postoje bolesna deca jer Tviter tada praktično nije postojao, a Fejsbuk je služio za kačenje slika sa cvećem jerbo korisnici u to vreme još nisu shvatili koliko je to zgodan medij za širenje laži, budalaština i histerije. Tema „humanitarnog aktivizma“ postala je IN tek kasnije, po mom skromnom, ali neretko tačnom mnjenju, kada su određeni političari u pokušaju, nevični poslu za koji su se uhvatili, shvatili da je „humanizam“ izvanredan način za ličnu promociju, a i za samoodbranu – šta god da pitaš „humanitarca“ on će te zalepiti tvrdnjom da ga napadaš jer mrziš decu i jer si nemoralna zver: A tu su, zlu ne trebalo, i Jovana Gligorijević & Kurir da pripomognu.

Ja sam, priznajem, malo priglup i kao takav, kad god vidim funkcionera koji vrši bestidnu samopromociju na tuđoj nesreći i kad vidim onog što svako ozbiljno pitanje izbegava krijući se iza bolesne dece, osetim neprijatnost, ali postanem i jako sumnjičav prema motivima takvog delije.

Da ne dužim više. Jovana Gligorijević o temi o kojoj je reč nema pojma. Osim što je neuk, njen tekst je maliciozan, ostrašćen i neprofesionalan. Ljubazno bih zamolio urednika Vremena da kada su ovako ozbiljne teme u pitanju angažuje nekog ko ima bar trunku soli u glavi.