Novinar je žensko

Nedavno na slavi kod prijatelja, ćaskala sam sa jednim gostom poznatog prezimena. Prijatan čovek, pun prijatnih tema, pa mi je godilo kad mi je zatražio vizit-kartu. „Novinar?“ začudio se gledajući u ono što piše ispod mog imena. „A zašto ne – novinarka? Vi ste, znači, protiv rodne ravnopravnosti?“ pitao je hineći radoznalost.

„Ne ja nego vi! Vama nije sve jedno da li sam novinar ili novinarka, vi primećujete razliku! A ako nešto doživljavate kao različito, onda ono za vas nije ravnopravno!“

Da li zbog pomenutog mu poznatog prezimena ili njegovih godina, tek, nisam mu to tako rekla. Koliko god sam mogla staloženije, pokušala sam da mu objasnim da je rodna ravnopravnost nešto što se podrazumeva, barem ja to tako mislim i osećam, pa mi je zato sasvim normalno da osoba ženskog pola kaže „ja sam novinar“ a ne „ja sam novinarka“. Uostalom, imam prava da se izjašnjavam kako osećam i kako hoću. Kao što je legitimno da se na popisu stanovništva odredim kao Eskim ako to hoću, imam prava i da budem novinar iako sam žensko. Ne mislim da ću bolje raditi svoj posao ako kažem da sam novinarka. Ili da ću biti manje žensko i manje ženstvena ako kažem da sam novinar.

Znam da sam i pred gramatikom čista. Profesorka Anđelija Popov na Filološkom me je učila da se imenice koje označavaju zanimanje menjaju po rodu samo kad je ta promena ustaljena u jeziku. Proverila sam kod drugarice, Violete Babić, koja je izuzetni stručnjak za srpski jezik. Citiraću je, uz izvinjenje što nisam pitala za dozvolu: „Može i novinar i novinarka, i lektor i lektorka. Ja više volim da budem lektor. Ali je u redu i ženski rod. Međutim, insistiranje na ženskom rodu je budalaština.“

Zašto gramatički rod kojim određujem svoje zanimanje nikom nije bio čudan pre nego što je država počela da se deklarativno zalaže za rodnu ravnopravnost? Da li je rodna tolerancija povećana od kako je većina stanovništva prihvatila sugestiju odozgo da je žena geometar – geometrica? E pa nije povečana! Ženu sa diplomom geometra i dalje odbijaju na konkursu za posao samo zato što joj se može desiti da zatrudni, iako je istovremeno ganjaju da rađa. To što u zakonu piše da u Srbiji postoji rodna ravnopravnost, ili zato što je u Skupštini zadovoljen propisani procenat broja poslanica, ne znači da mi živimo u rodno tolerantnoj državi.

Neko je na televiziji rekao da se rodna ravnopravnost u našem narodu neće primiti sve dok se roditelji više raduju rođenju sina nego ćerke.

A onda je to opravdao činjenicom da su muškarci zbog ratova manje brojni od žena pa se smatraju više vrednim. Da mene neko pita, ja bih ukinula priču o rodnoj ravnopravnosti. Insistiranje da treba poštovati rodne razlike sve ih više i više ističe. Mislim da treba govoriti o njihovoj istosti, treba reći na primer: novinar i novinarka su isto – ako, kao što sam kazala i mom sagovorniku sa slave, uopšte treba govoriti o nečem što se podrazumeva.