Novac

Ljudi od poverenja najavljuju da će, već koliko sutra, elektronski novac na đubrište istorije zauvek baciti sve njegove prepotopske, anahrone i endemske vrste. Oni misle na plastične kartice, čekovne knjižice, garantna i kreditna pisma, ali i na svakojake papirne monete i ono najvažnije, komadiće kovanog metala koji su, od postanja, suštinski sinonim novca. Pomenuto proročanstvo će se ostvariti onog trenutka kad mlada iz bilo koje od balkanskih nacija na sopstvenu svadbu izađe okićena đerdanima od plastičnih kartica umesto dukata.

To nije nemoguće. Uostalom: civilizacijski – da upotrebimo tu pomodnu reč – nema razlike između ljudožderke okićene kauri školjkama i neveste koja usred Njujorka u bračnu zajedicu unosi prezime, na primer, Parker. A tata joj je, slučajno, krstio vrstu pisaljki. U oba slučaja, kao i u svakoj priči koja se tiče novca, reč je o bogatstvu. Sve to uprkos hladnokrvnim definicijama koje kažu, kao Vojna enciklopedija, da je novac specifična roba kojom se mere i u kojoj izražavaju svoju vrednost svi proizvodi ljudskog rada. Služi kao opšti ekvivalent i univerzalno sredstvo za razmenjivanje materijalnih dobara i usluga. Pa, još: nekontrolisana upotreba papirnog novca bez odgovarajućeg robnog pokrića dovodi do inflacije, što je veoma čest slučaj u ratu, kada se koristi emitovanje novčanica radi finansiranja rata.

Zvuči nekako blisko i poznato, isto kao univerzalno primenljivi Webster´s, tj. tumačenje da, kad god je novac u pitanju, reč je o bilo kom mediju razmene koji vlast propisuje kao meru uzjamno razmenljivih vrednosti. No, očigledno, ne radi se o tome. Novac je kolokvijalni sinonim za bogatstvo, i samo utoliko može biti predmet uživanja. A bogatstvo, štogod o tome govorili autoriteti – od Isusa i jednostavnosti duha, da li baš pogrešno prevedene kao siromaštvo u istom (da se ispostavi kao obećanje budalama), do osvajanja prvog mesta na vrhu liste najbogatijih ljudi na svetu – meri se jedino novcem, a ne moralnim, karakternim, etičkim, pa ni, koliko god zvučalo neverovatno tzv. srpskom duhu, ni etničkim „vrednostima“.

Da nije tako, nečije materijalno stanje ne bismo opisivali poslovičnim „bogat kao Krez“. Dotičnom lidijskom kralju iz VI veka stare ere nije bilo teško da uđe u poslovicu: u Lidiji je novac nešto malo pre toga izmišljen pa je, prema tome, valjalo samo biti njen kralj. Krez je bio te sreće, a i mnoštvo sveta koje se, intuitivno valjda, na njegovom dvoru okupljalo. Tako Herodot razjašnjava poreklo bogatstva Alkmeonida, jedne od stolećima najmoćnijih atinskih familija. Istini za volju, oni su i pre susreta sa Krezom uživali ugled, ali je tek Alkmeon tome dodao i duboko poštovanje sugrađana (ili njihovu zavist, svejedno) zbog neizmernog bogatstva. U prestonici Lidije, Sardu, Krez je Alkmeonu zbog nekih ranijih usluga ponudio zlata koliko može da ponesene. Pred takvim izazovom, Alkmeon se potrudio da taj veliki poklon bude još veći, kaže Herodot: „Obuče jedan veliki ogrtač, na kome je napravio duboke džepove, i obuje najveće čizme kakve je mogao da pronađe, pa uđe u riznicu u koju su ga uveli. Kad se našao pred gomilom zlatnog peska, prvo je trpao zlato pored listova u čizme koliko je u njih moglo da stane, pa je zatim napunio džepove, onda je nasuo zlatnog praha u kosu, a uzeo je nešto i u usta, pa je izašao napolje iz riznice. Tako, jedva vukući čizme, ličio je na sve pre samo ne na čoveka, jer je bio sav nabrekao i usta su mu bila kao nakljukana. Videvši ga, Krez se od srca nasmejao i poklonio mu sve to i još jedanput toliko zlata“.

Izvesno je da pomenuta priča „oca istorije“ nije nastarija na svetu: bajke o bogatstvu teku iz mnogo dubljih izvora. Zahvaljujući tome veliki sovjetski naučnici Ilja Iljf i Evgenij Petrov mogli su da otkriju zakon po kome u punom kupeu voza koji je tek krenuo, za ne manje od 30 sekundi pošto je pojeden putnički specijalitet (kuvano pile u novinama) nužno počinju priče o nečijem bogatstvu i, posebno, neverovatnoj slučajnosti koja je do neopisivog bogaćenja dovela. Iz tog zakona izviru nepoznati a naprasno preminuli američki rođaci, ćupovi zlata u njivi, slučajno iskopani sanduci zlatnih poluga i slične, uverljivim detaljima potkrepljene priče, sve do velikih (državnih) bajki o španskom, ruskom, jugoslovenskom zlatu na tajnim švajcarskim računima. Država neće sprečavati svoje građane da Srbiju prekopavaju tražeći „zlato Nemanjića“: njen je način za bogaćenje jednostavniji. Unajmi narodne majke tipa Dafine i Jezde, štancuje šarene papiriće koje uvaljuje pod imenom „novac“ i uredno, posredstvom državnih medija, obaveštava podanike kako će im, zahvaljujući ogromnim naporima i beskonačnoj brizi vlasti, baš ovih dana biti isplaćen prvi deo penzija za drugi mesec trećeg kvartala već tamo neke godine.

Poučno, svakako, ali kasno. U novembru 1993. beogradska košava raznosila je na Zelenom vencu papirne novčanice kao opalo lišće: možda je cena te neverovatne slike sitno uživanje u nadi da smo i to preživeli. Ako smo, naravno. Nekako u to vreme jedno društvance se, uz velike muke i opširnu argumentaciju, složilo da je tri miliona dolara mera bogatstva od koje se mora poći. Ideje o načinu trošenja – što je, uzgred, jedino zadovoljstvo u novcu i od novca – kretale su se u neverovatnim rasponima, sve dok Bane P., novinar ovdašnji, diskusiju nije zaključio izjavom da bi, kao vlasnik tog novca, odmah otvorio lanac srednjih ekonomskih škola. A zašto? Odgovor je glasio: „U koje škole idu najbolje ženske? U srednje ekonomske. E, sad, zamisli dan škole – a ja vlasnik celog lanca!“