Njujork

O Njujorku, naravno, svi već odavno sve znaju – Statua slobode, Empajer, Palata Ujedinjenih nacija, Svetski trgovinski centar, Berza, Metropoliten, Medison, Brodvej, Peta avenija, Rokfelerov centar, Harlem, Valdorf Astoria, Central park… Ali, da li ste znali da Njujork Siti, dakle grad a ne država sa istim imenom, ima čak 81 bolnicu i pet medicinskih centara.

Na urgentnom odeljenju jedne od tih bolnica (Tiš), u okviru Njujorškog univerzitetskog medicinskog centra, na samoj obali Istočne reke, našao sam se posle višednevnih uzaludnih pokušaja familije da mi „skine“ izuzetno visoku temperaturu. Boravak u bolnici, makar i američkoj koja ima 725 kreveta (ali najviše četiri ležaja u sobi), sa svim mogućim i nemogućim napravama, sa obaveznim televizorom i telefonom pored svakog uzglavlja, sa solarijumom na svakom spratu… ne, uprkos svemu tome, verujte, nije nikakvo zadovoljstvo. Ipak, Njujork je Njujork, pa otuda i pokušaj da se trodnevni boravak u ovoj njujorškoj bolnici uvrsti u Vreme uživanja.

Ono jes’, bolničarke, najčešće crne i žute puti, zgodne, mada često sa nekim kilogramom viška. Izuzetno su ljubazne. Za njih vi niste mister taj i taj ili ser, već honey, sweety, dear, love, my boy, ređe samo pa ili grandpa. Ali, džaba mu bilo, nisu me baš nešto doticala sva ta tepanja. A i kako bi kada me ni noću nisu skidale sa kojekakvih aparata, stalno me bockale ili, u najboljem slučaju, samo vadile krv. Bilo mi je savršeno jasno da ni Keti, ni Marija, ni Natali, ni Džejn nisu krive za moje muke, ali kako sam samo sa njima komunicirao (lekara sam viđao, onako u prolazu, prilikom jutarnje vizite, a „mog“ doktora, specijalistu, najviše dva-tri minuta dnevno), one su morale da istrpe sav moj bes (na koga?) i očaj što njujorške dane provodim u bolnici.

Ni društvo u sobi nije bilo bogzna kako stimulativno i ohrabrujuće. Preko puta mene simpatični čičica sa brkovima Džozef Kejn, moždani udar, „šlog“, jedva je davao znake života; pored mene Li Čen, Kinez sa Tajvana, još neutvrđena boljka, i danju i noću uglavnom je spavao – glasno; preko puta Čena Edmund Spilejn, problemi sa srcem, očigledno ništa ozbiljno, po ceo dan je telefonirao. Kada su moji cimeri i njihove porodice, koje su ih redovno obilazile, saznali odakle sam, bakica Kejn, koja je po ceo dan sedela pored muža i uporno mu pričala ne dobijajući odgovor, prisetila se da su oni pre nekih dvadesetak godina krstarili Mediteranom, pa su boravili i u Jugoslaviji. Gospodin Spilejn, sa nekakvim aparatom koji je nekome u bolnici stalno prenosio otkucaje njegovog srca, tada je počeo da je zapitkuje: Split, Rijeka, Dubrovnik? I on je 1975. bio u Jugoslaviji, zapanjujuće je čega se sve sećao – pominjao mi je Sarajevo, Banjaluku, Zagreb, one lepe vodopade (Plitvice?) i sve vreme postavljao isto pitanje: kako i zašto se sve to sada izdogađalo.

Nisam baš bio raspoložen za velike priče ali, istini za volju, nisam ni znao šta da mu kažem. Ipak, mister Spilejn je bio jedini cimer s kojim sam mogao da razgovaram – mister Kejn je tek kada sam odlazio nagoveštavao da možda i razume ponešto od onoga što ga stalno zapitkuju, a mister Li, kako nam je njegov sin objasnio, iako već trideset godina živi u Njujorku, jedva zna poneku englesku reč. Njemu su, u skladu sa politikom ove ustanove (kako piše i u bogato opremljenom prospektu bolnice), obezbedili lekara i bolničarke koji govore kineski.

U bolnici su me prvi put oborili s nogu kada su mi ujutro dali jelovnik sa kojeg je trebalo da za ručak i večeru odaberem jedno od devet glavnih jela, sa dva priloga, uz predjelo i dezert. Ni razočaranje onim što sam stvarno dobio, a jelo je bilo servirano otprilike kao u avionima na prekookeanskim letovima, nije pokvarilo utisak koji je proizveo jelovnik. (Ko mi je kriv – odavno su me upozoravali da je u Americi uvek najvažnije pročitati ono što se jedva može pročitati jer je je štampano na kraju, i to najsitnijim mogućim slovima – tamo se govori o obavezama korisnika usluga; u ovom slučaju na jelovniku je lepo pisalo „ako lekar ne odredi drugačije“.)

Kada mi je bilo nešto bolje, u već pomenutom prospektu otkrio sam i da se u jednom poglavlju opširno govori o nemalim pravima pacijenata, sa kojima detaljnije može da vas upozna predstavnik bolesnika, da se nude usluge socijalnog radnika, da možete da se molite svom bogu, da vam na raspolaganju stoje biblioteka, prevodilački servis, kozmetički salon, berberin, javni notar kome, za svaki slučaj, možete da izdiktirate i poslednju volju, testament. Tu je i kafeterija, solarijum sam već pomenuo. Nema šta nema, uz napomenu da se sve to, naravno, plaća. Sve osim saveta vašeg zastupnika, odnosno zastupnika pacijenata, koje daje ovlašćeni predstavnik za kojeg se kaže da je volonter. I, naravno, verske službe koja je takođe fraj.

Posle tri dana dočekao sam da me u jutarnjoj viziti upitaju: „Jeste li spremni da idete?“ I, ne čekajući odgovor, dežurni lekar srdačno mi je rekao: „Želim vam sve najbolje. Nadam se da vas nećemo više videti ovde“. Hvala na pitanju, takođe, zaustio sam, ali sam se ipak uzdržao i samo zahvalio što su posle nedelju dana ipak uspeli da mi skinu temperaturu.

Jedva sam sačekao ćerku da me odvede iz sobe na trinaestom spratu. Dole, u prekrasnom holu, svratili smo i do blagajne. Ljubazna službenica saopštila nam je privremenu cenu – bez usluga „mog“ lekara i još nekih laboratorijskih analiza. Ni danas mi nije jasno kako nisam završio kao moj nekadašnji cimer mister Kejn.