Nasilje u porodici

Postupajući službenici nedovoljno prepoznaju i razumeju položaj žena koje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima, neravnotežu moći između žrtve i učinioca nasilja, cikličnu dinamiku nasilja i njegove posledice na žrtvu. Iz nerazumevanja i neprepoznavanja nasilja i reakcija žrtava na nasilje, proizilaze i neodgovarajuća uverenja i očekivanja koje nadležni organi imaju u odnosu na njih, neodgovarajuće odluke organa i neadekvatan izbor mera za zaštitu žena od nasilja.

Nasilju koje se prvi put dogodilo često se daje značenje porodičnog ili partnerskog konflikta koji ne zahteva reakciju organa, izuzev savetodavnog rada ili upozorenja. Zanemaruje se da i nasilje koje se dogodilo samo jednom zahteva neodložne reakcije nadležnih organa u skladu sa zakonom i standardima rada .

Sistem zaštite žena od nasilja ne poklanja dovoljno pažnje činjenici da su ubistva žena u porodici ili partnerskim odnosima najčešće konačni ishod dugotrajnog nasilja nad žrtvom. Femicidu skoro bez izuzetka prethode višestruki incidenti nasilja prema žrtvi, a neretko i prema članovima porodice i trećim licima izvan porodičnog okruženja, koji su ostali bez adekvatnog i pravovremenog odgovora nadležnih organa.

Nadležni organi po pravilu ne proveravaju istoriju (porodičnog/partnerskog) nasilja u slučajevima femicida. Istorija nasilja često nije deo izveštaja i odluka nadležnih organa u postupcima koji se, nakon ubistva žene, vode, niti ona ima uticaj na konačne odluke o krivici učinioca i prilikom odmeravanja sankcije.

Nedovoljan je broj specijalizovanih obuka za primenu Opšteg i posebnih protokola i obuka o nasilju nad ženama, njegovim uzrocima i dinamici i merama koje treba preduzimati. Broj postupajućih službenika koji su učestvovali u obukama je mali i disproporcionalan učestalosti nasilja sa kojim se ovi službenici u svom radu susreću. Obučenost službenika je neuravnotežena u nekim organima nijedan zaposleni nije učestvovao ni na jednoj obuci o zaštiti žena od nasilja, dok je u drugim u obukama učestvovao značajan broj zaposlenih. Ishod je neujednačeno postupanje različitih organa u sistemu zaštite i, sledstveno, nedovoljna efikasnost i funkcionalnost celokupnog sistema.

Organi nadležni za zaštitu žena od nasilja nemaju adekvatne podatke o potrebama svojih zaposlenih za obučavanjem, obukama u kojima su zaposleni učestvovali, efektima obučavanja i načinu na koji se stečeno znanje primenjuje u radu, niti plan obučavanja u skladu sa potrebama organa i potrebama posla.

Sporazumi o saradnji između organa nadležnih za zaštitu žena od nasilja, nisu zaključeni u svim jedinicama lokalne samouprave, a tamo gde jesu se često ne primenjuju, niti su sa njihovim postojanjem upoznati svi zaposleni koji u svom radu treba da ih primenjuju.

Sporazum o saradnji je često dokument organa starateljstva, a ne zajednički akt svih organa koji imaju ulogu u prevenciji i zaštiti žena od nasilja. Posledično, nadležni organi nisu usvojili sporazum kao „sopstveni dokument“ koji ih usmerava u primeni ovlašćenja i vršenju dužnosti.

Tamo gde su zaključili sporazum, nadležni organi ne analiziraju uvek njegovu primenu i rezultate, te izostaje i procena potrebe da se sporazum prilagodi okolnostima specifičnim za konkretnu lokalnu zajednicu.

U borbi protiv nasilja nad ženama, ne koriste se dovoljno svi potencijali civilnog društva. Sporazum o saradnji predviđen je Opštim protokolom kao dokument koji će u prevenciju i zaštitu žena od nasilja, pored predstavnika organa javne vlasti (organi državne uprave, organi jedinica lokalne samouprave, ustanove, organizacije na teritoriji jedinice lokalne samouprave), uključiti i građane odnosno predstavnike civilnog društva. Međutim, mali je broj sporazuma koji su u aktivnosti uključili i pojedince i organizacije izvan sistema vlasti. Time su isključeni neki resursi kojima lokalna zajednica raspolaže i smanjena je mogućnost uticaja na svest javnosti u lokalnoj zajednici o nasilju nad ženama, njegovim posledicama i njegovoj nedozvoljenosti.

Žene koje trpe nasilje se najlakše obraćaju policiji i zdravstvenim ustanovama, a ređe centrima za socijalni rad koji su protokolima postavljeni kao koordinativni organ za zaštitu žena od nasilja u porodici i partnerskim odnosima.

Broj krivičnih prijava koje su tužilaštvima podneli centri za socijalni rad i broj sudskih postupaka koje su radi zaštite od porodičnog nasilja pokrenuli, višestruko je manji od broja prijava i tužbi koje su podnele same žrtve. Umesto ovih i drugih aktivnosti radi zaštite od nasilja (kao što su konferencije slučaja i multidisciplinarno planiranje i sprovođenje zaštitnih mera), žrtve od organa starateljstva najčešće dobijaju savet i upućivanje da se same obrate drugim organima. Broj krivičnih prijava koji neke policijske uprave i stanice podnose nadležnim tužilaštvima zbog nasilja nad ženama deset puta je manji od broja slučajeva koji su policiji prijavljeni. Broj zahteva za pokretanje prekršajnog postupka koji su te policijske uprave i stanice podnele još je manji. U tim organima se rad na prevenciji i sprečavanju porodičnog i partnerskog nasilja okonča izricanjem mere upozorenja u tri četvrtine, pa i više slučajeva.

Tužilaštva odbace jednu četvrtinu krivičnih prijava podnetih zbog nasilja u porodici, a u 15,2 odsto slučajeva primenjuju institut odlaganja krivičnog gonjenja, uglavnom kroz obavezu uplate novčanog iznosa u humanitarne svrhe. Svega 25 odsto krivičnih prijava koje se zbog krivičnog dela nasilje u porodici podnesu tužilaštvima, stigne do faze optuženja i glavnog pretresa. Žrtvama na taj način nije obezbeđena adekvatna zaštita, što kod njih razvija nepoverenje u sistem.

Sudski postupci dugo traju; broj okončanih postupaka u periodu od 01. 01. 2013. do 30. 06. 2014. godine, iznosi svega oko 60 odsto od broja pokrenutih postupaka. Mada se najveći broj slučajeva okončava osuđujućom presudom, preovlađuje izricanje uslovnih osuda – u više od dve trećine slučajeva.

Organi starateljstva i javni tužioci nedovoljno koriste svoje ovlašćenje da pokrenu parnične postupke radi određivanja mera zaštite od nasilja u porodici. Žrtva nasilja prepuštena je sebi i od njenih sposobnosti i okolnosti slučaja u najvećoj meri zavisi da li će uspeti da pokrene, vodi i okonča formalan i složen sudski postupak. Pojedine pravnosnažne i izvršne sudske odluke, naročito one u porodičnopravnim stvarima, ne samo da ostaju neizvršene već se upravo zbog neizvršavanja i nemogućnosti sistema vlasti da spreči zloupotrebu sistema od strane izvršnog dužnika vremenom zamenjuju novim odlukama, blažim ili čak u korist izvršnog dužnika. Značajan broj nepotvrđenih prvostepenih presuda u krivičnim, a naročito u parničnim postupcima, ukazuje na potrebu daljeg unapređivanja rada i organizacije pravosudnih organa i potrebu za dodatnim usavršavanjem u radu na predmetima koji se odnose na zaštitu od nasilja (bilo u oblasti krivičnog ili parničnog postupka). Iako se ne može utvrditi u kojoj su meri potvrđene oslobađajuće, a u kojoj meri osuđujuće presude, sama činjenica malog broja prvostepenih presuda koje su u celosti potvrđene, ukazuje na problem čiju težinu pre svega snosi žrtva, koja nakon po pravilu dugotrajnog postupka, mora da prođe novi ciklus suđenja. U evidentiranju, dokumentovanju i izveštavanju o slučajevima nasilja nad ženama u porodici i partnerskim odnosima manjkavosti su: nedostatak jedinstvene evidencije, nekompatibilnost i neusklađenost evidencija koje različiti sistemi vode, kao i različiti kriterijumi koji se koriste za prikupljanje podataka. Zbog toga je proveravanje i upoređivanje podataka gotovo nemoguće. Problem je sistemske prirode i njegovo rešenje ne zavisi od pojedinačnog organa ili službenika. U preko 10 odsto slučajeva, zdravstvene ustanove konstatuju nasilje, ali ga ne prijavljuju, a u nekim slučajevima i ne evidentiraju niti o njemu informišu druge organe i ustanove.

Neke zdravstvene ustanove žrtvama nasilja naplaćuju izdavanje potvrda o povredama koje su pretrpele usled nasilja u porodici ili partnerskim odnosima.

Sistemi socijalne i zdravstvene zaštite prikupljaju i analiziraju podatke o ženama koje trpe partnersko ili porodično nasilje, a pripadaju višestruko marginalizovanim društvenim grupama (žene sa invaliditetom, Romkinje, imigrantkinje, izbegla i interno raseljena lica, žene sa sela), ali ne i policija i pravosudni sistem. Tamo gde postoje, evidencije pokazuju da je broj žena iz marginalizovanih grupa, koje nasilje prijavljuju, neproporcionalno mali u odnosu na ukupan broj slučajeva nasilja koje je prijavljeno.

Saradnja i razmena podataka između organa nadležnih za zaštitu žena od nasilja u porodičnim i partnerskim odnosima nedovoljna je. Tamo gde postoji, saradnja uglavnom zavisi od stavova, inicijative i ličnih odnosa rukovodilaca organa i pojedinih službenika. Pojedinac, održava i unapređuje, često uz velike otpore i neslaganja, sistem koji bi trebalo da počiva na dužnostima i odgovornostima, a ne slobodnom izboru.

Izveštavanje je pretežno jednosmerno, uglavnom od policije, organa starateljstva i zdravstvenih ustanova prema pravosudnim organima. Povratna komunikacija i razmena informacija, naročito prema organu starateljstva, skoro da ne postoji. Značajne informacije zato ostaju nedostupne organu starateljstva koji je određen kao koordinativni u sistemu zaštite žena od nasilja.

Usluge rehabilitacije žene žrtve nasilja u porodici i partnerskim odnosima nisu planski uspostavljene, niti se razvijaju, a resursi lokalnih zajednica se nedovoljno koriste. Žrtvama se uglavnom nudi izmeštanje iz svog doma, na kratak rok, uz retke (pilot) programe ekonomskog, socijalnog i psihološkog osamostaljivanja žena i njihovog osnaživanja za samostalan život.

Psihosocijalni tretman učinioca nasilja iako je reč o meri koja deluje na uzrok nasilja i (može da) utiče na dinamiku porodičnog i partnerskog odnosa i korekciju ponašanja retko se koristi, najčešće po odluci tužilaštva prilikom primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja i retko po odluci suda, odnosno uputu organa starateljstva. Broj slučajeva u kojima je tužilaštvo izabralo ovu obavezu u primeni instituta odlaganja krivičnog gonjenja višestruko je manji od uvođenja obaveze plaćanja novčanih iznosa u humanitarne svrhe.

Resursi kojima raspolažu organi i ustanove nadležni za prevenciju i zaštitu žena od nasilja su nedovoljni, a korišćenje već postojećih resursa u lokalnim sredinama nedovoljno se podstiče. Uvođenje novih modela postupanja, organizovanje adekvatnih obuka službenikaa, obezbeđivanje novih usluga žrtvama, uglavnom su projektne aktivnosti koje su ograničenog trajanja i zato ne daju dugoročne efekte. U takvoj situaciji, resursi se koriste za (ograničenu) reakciju, dok preventivne aktivnosti izostaju iz agende državnih i drugih organa nadležnih za donošenje politike i strategije prevencije za zaštitu žena od nasilja.

Preventivne mere na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou organizuju se povremeno, neplanski, i uglavnom su usmerene ka podizanju svesti zaposlenih, podsticanju povezivanja organa i razvijanju interdisciplinarnog pristupa u reakciji na nasilje. Mere usmerene na promenu odnosa društva prema nasilju nad ženama sporadične su i nevidljive za širi krug građana.

Poseban izveštaj Zaštitnika građana o primeni opšteg i posebnih protokola za zaštitu žena od nasilja

Videti takođe: Poseban izveštaj o situaciji porodičnog nasilja nad ženama u Srbiji

***

U Srbiji nema jedinstvene baze podataka vođene od strane MUP a, zdravstvenih ustanova i centara za socijalni rad, o slučajevima nasilja, a mnogi slučajevi koji se dogode, uopšte se ne prijavljuju. Republički zavod za statistiku, uprkos činjenici da su dostupni podaci samo o prijavljenim slučajevima, prati nasilje u porodici kao društvenu pojavu. Prema raspoloživim podacima moguće je posredno zaključiti o raspostranjenosti porodičnog nasilja. Podaci RZS ukazuju da u ukupnom broju podnetih krivičnih prijava protiv punoletnih počinilaca, broj prijavljenih za nasilje u porodici u 2006. godini procentualno iznosi 3,5% a u 2010. godini 6,3%. Dalje, broj optuženih punoletnih počinilaca za nasilje u porodici u ukupnom broju optuženih počinilaca krivičnoih dela u 2006. godini procentualno iznosi 4,1% a u 2010. godini 7,6%. Najzad, broj osuđenih punoletnih počinilaca krivičnog dela nasilja u porodici u ukupnom broju osuđenih počinilaca krivičnih dela u 2006. godini procentualno iznosi 4,6% a u 2010. godini 8,5%. RZS u svom Biltenu od 31.12.2010.godine,u tabeli 3 10 objavio je podatak da je u posmatranom periodu krivičnim delom nasilje u porodici za koje je osuđeno ukupno 1473 lica, oštećeno 353 osoba muškog pola i 1120 osoba ženskog pola.

Na pitanja o rasprostranjenosti još uvek se odgovori ne nalaze u zvaničnoj statistici već u sporadičnim istraživanjima pojedinih NVOa. Svaka treća ispitanica u istraživanju Viktimološkog društva Srbije sprovedenog 2001. godine je doživela fizički napad od nekog člana porodice (najčešće od strane supružnika i partnera, odnosno bivšeg supružnika i partnera).

U 7% slučajeva, nasilje je bilo izvršeno uz upotrebu noža, pištolja ili drugog oružja, odnosno oruđa.

Svaka četvrta ispitanica (26% ukupnog broja žena obuhvaćenih istraživanjem) doživela je pretnje teškim fizičkim nasiljem, ubistvom ili nanošenjem teških telesnih povreda. Skoro svaka druga žena u uzorku (46 % od ukupnog broja ispitanica) doživela je neki oblik psihičkog nasilja u porodici: ponižavanje i omalovažavanje, izolaciju, ekonomsko nasilje, pretnje i zastrašivanje i slično.

Istraživanja pokazuju da je od svih žena koje su ikada bile u partnerskim odnosima 23 odsto pretrpelo fizičko, a šest odsto seksualno nasilje. Ukazuje se da je porodično nasilje veoma izraženo, a da nasilno ponašanje dramatično utiče na mentalno i fizičko zdravlje žena, a time i na dobrobit porodice u celini.

Takođe, anketirane navode da je svaku petu ispitanicu iz grupe žena koje trpe nasilje partner teško povređivao. Dobijeni rezultati upućuju na zaključak da društveni resursi u vezi sa zaštitom od porodičnog nasilja nisu dovoljno razvijeni, ali da ih i žene malo koriste, odnosno često i ne znaju da postoje. Takođe se stiče utisak da društvo toleriše porodično (partnersko) nasilje i da ga smatra nekom vrstom dozvoljenog ponašanja, što je u izvesnom broju slučajeva i stav samih žrtava, posebno iz ruralnih krajeva, Romkinja, žena sa invaliditetom. Povrh toga, konstatuje se porast agresivnosti u porodičnim odnosima.

Prema podacima Viktimološkog društva Srbije prikupljenim 2001. godine , svaka druga žena u Srbiji je pretrpela neki vid psihičkog, a svaka treća fizičkog nasilja. Među oblicima fizičkog zlostavljanja najčešći su šamaranje i prebijanje, a skoro 30 odsto žena koje su prijavile nasilje kažu da žive pod pretnjom nanošenja telesnih povreda, ubistva, ubistva dece ili svih članova porodice.

Istraživanje Udruženja sudija za prekršaje pokazuje da u Srbiji ne postoji opština u kojoj, primera radi, 2004. godine nije bilo porodičnog nasilja. Takođe, prema podacima mreže „Za život bez nasilja“, u toku 2008. godine u Vojvodini je, recimo, prijavljeno 4.700 ovakvih slučajeva (u proseku 12 dnevno), a policija je intervenisala u svim slučajevima.

Mreža Žene protiv nasilja upozorila je početkom aprila 2011 da svake nedelje u Srbiji nasilnici ubiju po jednu ženu. Naime, Mreža Žene protiv nasilja je u periodu od 01. januara do 07. aprila 2011. godine analizirala novinske članke i došla do podatka da je u ovom periodu, u Srbiji, od strane muškaraca ubijeno 13 žena. Sve ubijene žene su poznavale učinioca.

Po podacima MUP Srbije više od pola miliona građana (589.258) registrovalo je čak 1.189.522 komada oružja. Najveći deo teških zločina, kao i razbojništva i krađe, počinjeni su ilegalnim oružjem, ali više od polovine ubistava i samoubistava u porodičnim okolnostima izvršeno je upravo ovim, legalno posedovanim oružjem.

Poseban izveštaj o situaciji porodičnog nasilja nad ženama u Srbiji

(Videti takođe: PRAĆENJE PRIMENE ZAKONSKIH REŠENJA O NASILJU U PORODICI U SRBIJI: NALAZI PILOT ISTRAŽIVANJA Viktimološko društvo Srbije)

***

Prva istraživanja o rasprostranjenosti i karakteristikama nasilja nad ženama sprovele su organizacije civilnog društva.

Viktimološko društvo Srbije je 2001. godine sprovelo prvo kvantitativno istraživanje o nasilju u porodici u Republici Srbiji. U tom periodu nasilje u po rodici još nije bilo inkriminisano kao posebno krivično delo u Republici Srbiji.

Istraživanje je izvedeno u sedam mesta (Beograd, Subotica, Novi Sad, Vrnjačka Banja, Zaječar, Užice i Niš) i oko 40 sela na prostoru Republike Srbije (bez Kosova i Metohije), na uzorku od 700 punoletnih žena, s kojima su vođeni individualni intervjui na osnovu prethodno sačinjenog upitnika. Žene koje su sprovodile anketu beležile su slučajeve u kojima su žene odbijale da budu anketirane: bilo je oko 440 takvih slučajeva na 700 urađenih anketa, što predstavlja 39 %. Dobijeni su sledeći podaci relevantni za planiranje strateških mera:

1) Rasprostranjenost različitih oblika nasilja. Svaka treća ispitanica u tom istraživanju je doživela fizički napad od nekog člana porodice (najčešće od strane supružnika i partnera, odnosno bivšeg supružnika i partnera). U 7 % slučajeva, nasilje je bilo izvršeno uz upotrebu noža, pištolja ili drugog oružja, odnosno oruđa. Svaka četvrta ispitanica (26 % ukupnog broja žena obuhvaćenih istraživanjem) doživela je pretnje teškim fizičkim nasiljem, ubistvom ili nanošenjem teških telesnih povreda. Skoro svaka druga žena u uzorku (46 % od ukupnog broja ispita nica) doživela je neki oblik psihičkog nasilja u porodici: ponižavanje i omalovažavanje, izolaciju, ekonomsko nasilje, pretnje i zastrašivanje i slično.

U najvećem broju slučajeva učinilac psihičkog nasilja je bio supružnik ili partner, potom: otac, majka, svekrva ili svekar, a ređe i drugi članovi porodice. Seksualno nasilje u porodici nakon punoletstva doživelo je 9 % žena iz uzorka, i to najčešće od strane supružnika ili partnera, odnosno bivšeg partnera, dok je u manjem broju slučajeva seksu alni nasilnik bio svekar, zet ili drugi član porodice. Treba istaći da je više od 70 % slučajeva nasilja u porodici učinilac bio aktuelni ili bivši supružnik ili partner ispitanice, što upućuje na zaključak da je dominantan oblik nasilja u porodici partnersko nasilje;

2) Stope prijavljivanja nadležnim organima i službama. Važan nalaz tog istraživanja je da su stope prijavljivanja nasilja nadležnim organima i službama bile niske. Među ženama koje su preživele nasilje, mali broj je prijavio poslednji nasilni incident policiji (17 %), centri ma za socijalni rad (10 %), odnosno zdravstvenim ustanovama (15 %), a 4 % slučajeva nasilja imalo je sudski epilog. Razlozi neprijavljivanja nasilja bili su različiti. Primera radi, razlozi zbog kojih nasilje nije prijavljivano policiji bili su, po učestalosti, sledeći: a) žrtve nasilja su smatrale da poslednji nasilni incident nije bio u toj meri ozbiljan da bi zahtevao intervenciju policije; b) bilo ih je sramota; c) plašile su se eskalacije nasilja; d) nisu imale poverenja u to da policija može da pomogne; e) imale su ranije iskustvo da policija ne želi da se meša u nasilje u porodici. Od ukupnog broja žena koje su doživele nasilje 2 % je prijavilo poslednji nasilni incident nekom od udruženja;

3) Viktimizacija dece i posledice nasilja u detinjstvu. Nalazi su ukazali i na visok stepen neposredne ili posredne viktimizacije dece u nasilju nad njihovim majkama. U više od jedne trećine slučajeva (38 %), deca su prisustvovala poslednjem slučaju nasilja, dok su u gotovo polovini tih slučajeva i sama bila žrtve nasilja (44 %). Podaci o dugoročnim posle dicama nasilja u detinjstvu na izloženost žena nasilju u odraslom dobu (ovaj fenomen se u literaturi naziva „transgeneracijskim prenošenjem“) su sledeći: 36 % žena – žrtava fizičkog nasilja (nasuprot 15 % onih koje nisu bile žrtve nasilja) izjavilo je da su njihovi očevi bili nasil ni prema majkama, 41 % žrtava nasilja (nasuprot 19 % onih koje to nisu) i same su trpele fizičko nasilje u detinjstvu. S druge strane, utvrđena je i značajna povezanost nasilja u primarnim porodicama muškaraca i njihovog kasnijeg nasilničkog ponašanja: 32 % učinilaca nasilja potiče iz porodica u kojima su očevi bili nasilni prema njihovim majkama, a 32 % njih bili su neposredne žrtve nasilja u detinjstvu.

Naredno istraživanje rasprostranjenosti nasilja nad ženama u porodici sprovedeno je u okviru realizacije Programa Žensko zdravlje, Autonomnog ženskog cen tra, 2003. godine, na teritoriji grada Beograda (na reprezentativnom uzorku urbane populacije Beograda), u široj studiji Svetske zdravstvene organizacije o nasilju u partnerskim odnosima i ženskom zdravlju. Istraživanje je sprovedeno u okviru kros kulturalne studije o ženskom zdravlju i nasilju nad ženama u porodici (The Multicountry Study on Women’s Health and Domestic Violence against Women), koju je osmislila i sprovela SZO, po jedinstvenoj metodologiji, u deset zemalja sveta, na ukupnom uzor ku od preko 24.000 žena. U Republici Srbiji, studija je uključila 1.456 žena (staro sti 15 – 49 godina) koje žive u 11 gradskih opština grada Beograda čiji je ukupni broj stanovnika iznosio približno 1. 300. 000. Od ukupnog broja domaćinstava u kojima su postojale žene, 40 % njih je odbilo da učestvuje u istraživanju. Nasilje od strane partnera je istraživano putem intervjua sa svim ženama koje su tokom života bile u partnerskoj vezi. Ciljevi istraživanja su bili: obezbediti pouzdane procene učesta losti fizičkog, seksualnog i psihičkog nasilja nad ženama, proceniti vezu između partnerskog nasilja i njegovih zdravstvenih posledica, utvrditi faktore koji mogu da zaštite ili ugroze ženu, kao i strategije i usluge koje one koriste da bi se zašti tile od nasilja. Dobijeni su sledeći podaci važni za planiranje strateških mera u Strategiji: 1) Prema rezultatima istraživanja, 23 % ispitanica izjavilo je da je imalo iskustvo fizičkog nasilja, dok je 6 % prijavilo seksualno nasilje od strane partnera, 24 % ispitanica doživelo fizičko ili seksualno nasilje tokom života, dok je 4 % doživelo seksualno nasilje 12 meseci pre istraživanja.

Nadalje, 30 % ispitanica koje su prijavile fizičko nasilje izjavilo je da su pretrpele telesne povrede, a više od pet puta povređivano je 36 %;

2) Rezultati tog istraživanja značajni su u pogledu ukazivanja na uticaj partnerskog nasilja na zdravlje žena. Prema tim rezultatima, 9 % ispitanica koje su preživele fizičko ili seksualno nasilje okarakterisalo je svoje opšte zdravstveno stanje kao loše ili veoma loše u poređenju sa 4 % is pitanica sa istim odgovorom koje nisu zlostavljane. Ispitanice koje su prijavile nasilje imale su više namernih prekida trudnoće (65 % prema 45 %), kao i mrtvorođene dece (5 % prema 2 %), a 22 % ispitanica pomišljalo je na samoubistvo, dok je to bio slučaj sa 7% ispitanica koje nisu doživele nasilje; 3) Istraživanje pruža osnov i za sagledavanje vrste pomoći koju su koristile ispitanice koje su doživele nasilje. Prema rezultatima istraživanja, 27 % žena koje su prijavile fizičko nasilje nikom nije govorilo o svom is kustvu; 53 % se poverilo prijateljima; 28 % roditeljima i 26 % rođacima.

Čak 78 % fizički zlostavljenih žena nikada nije zatražilo pomoć nad ležnih organa i službi. Policiji se obratilo 12 %, 10 % zdravstvenim ustanovama, a 6 – 9 % zatražilo je pomoć u socijalnim ili pravnim služ bama. Nijedna ispitanica nije zatražila pomoć u skloništima. Osnovni razlog za traženje pomoći bio je taj što ispitanice više nisu mogle da izdrže nasilja (63 %), teške povrede (30 %) ili zbog patnji dece (12 %), dok je 8 % ispitanica tražilo pomoć jer im je partner pretio ubistvom, a 5 % zato što je pretio da će pretući decu.

Najnoviji podaci o rasprostranjenosti i karakteristikama nasilja u porodici po tiču iz studije Viktimološkog društva Srbije, sprovedenog 2009. godine na uzorku punoletnih žena sa teritorije AP Vojvodine. Istraživanjem su bili obuhvaćeni svi okruzi na teritoriji AP Vojvodine. Sprovedeno je na uzorku od 516 punoletnih žena iz sedam mesta (Novi Sad, Subotica, Zrenjanin, Pančevo, Sombor, Sremska Mitrovica i Kikinda) i 40 sela u njihovoj okolini. Od 907 žena s kojima su žene koje su sprovo dile anketu stupile u kontakt, 402 (43 %) odbile su da učestvuju u istraživanju. Žene koje su sprovodile anketu prošle su obuku i na osnovu prethodno sačinjenog upitnika vodile individualne intervjue sa ispitanicama.

Dobijeni su sledeći rezultati: 1) Od ukupnog broja ispitanica, 56 % je preživelo neki oblik nasilja u porodici nakon punoletstva. Svaka druga žena (49 %) bila je izložena psihičkom nasilju, 34 % žena bilo je izloženo fizičkom nasilju, 27 % pretnjama fizičkim nasiljem, 19 % proganjanju (najčešće od strane sadašnjeg ili bivšeg supružnika, odnosno partnera), a 9 % ispitanica je reklo da su doživele seksualno nasilje. Psihičko nasilje je najčešće bilo u vidu ponižavanja i omalovažavanja. Počinioci fizičkog nasilja pretežno su sadašnji ili bivši supružnik, odnosno partner (u 64 % slučajeva), a, po tom otac, majka, svekrva. Pretnje fizičkim napadom (uključujući pretnje ubistvom, prebijanjem, sakaćenjem, lomljenjem udova) najčešće je upućivao sadašnji ili bivši supružnik, odnosno partner.

O ozbiljnosti pretnji svedoči nalaz da je u 87 % slučajeva nasilnik kasnije zaista fizički napao žrtvu.

Podaci o proganjanju ukazuju na potrebu za adekvantnijom in stitucionalnom zaštitom žena. Naime, 51 % žena, koje su privremeno ili trajno napustile nasilnika, kasnije su bile proganjane od strane na silnog partnera. Proganjanje je najčešće bilo zvanje telefonom s razli čitim motivima (pretnje, proveravanja, ucenjivanja), a, potom, sačekivanje ispred mesta stanovanja ili upadanje u kuću, odnosno stan, praćenje, slanje pretećih ili uvredljivih SMS poruka, sačekivanje posle posla ili dola zak počinioca na radno mesto, odnosno fakultet, ili kao proganjanje na sve navedene načine.

Egzistencijalni problemi su najčešći razlog ostajanja u nasilnoj zajednici (mnoge žrtve nasilja nemaju kuda da odu, niti imaju sredstava za život);

2) U istraživanju su utvrđeni faktori povezani s nasiljem u porodici:

a) fizičkom nasilju su češće izložene žene s nižim nivoom obrazovanja;

b) loša ili nestabilna materijalna situacija povezana je s češćom pojavom svih oblika nasilja u porodici, izuzev proganjanja;

c) žene koje imaju decu u većoj meri su izložene fizičkom nasilju;

d) utvrđena su dva obrasca odnosa između ekonomskih uloga partnera i nasilja: žene su izloženije psihičkom nasilju i pretnjama fizičkom nasilju u situacijama kada su ekonomski zavisne, a muškarac ekonomski dominantan, ili – kada su one glavni hranioci porodice, a njihov partner je ekonomski zavisan od njih ili drugih članova porodice (ovakav obrazac se u literaturi naziva feno menom statusne inkompatibilnosti tj. zamene tradicionalnih muških i ženskih rodnih uloga), a potvrđen je u kros kulturalnim istraživanjima u zemljama u tranziciji);

e) u etnički mešovitim porodicama ima više psihičkog nasilja, pretnji fizičkim nasiljem i fizičkog nasilja;

f) loši stambeni uslovi povezani su sa svim oblicima nasilja u porodici;

g) podaci govore i o posrednim efektima ratova u bivšoj SFRJ na nasilje u porodici: 25 % učinilaca nasilja su bili učesnici ratova, a svaki peti učinilac (među onima koji su učestvovali u ratu) upotrebio je oružje pri poslednjem nasilnom činu;

3) Potvrđeni su raniji nalazi da su deca ugrožena nasiljem nad njihovim majkama. Prilikom poslednjeg nasilnog incidenta, deca su bila prisutna u polovini slučajeva, a 36 % dece je i neposredno bilo izloženo nasilju.

Efekti nasilja u primarnoj porodici žrtve, odnosno počinioca, takođe su potvrđeni: 44 % žena – žrtava fizičkog nasilja u porodici izjavilo je da je njihov otac bio nasilan prema majci, a 32 % njih su bile neposredne žrtve nasilja u detinjstvu. Među počiocima nasilja 28 % bilo je izloženo različitim oblicima nasilja u detinjstvu;

4) Podaci o stopama prijavljivanja nasilja nadležnim organima i služba ma ukazuju na to da se žrtve nasilja retko obraćaju nadležnim organima i službama, a one koje su se odlučile na taj korak, često nisu zadovoljne pruženim intervencijama.

Pomoć policije prilikom poslednjeg nasilnog incidenta zatražilo je 23 % žrtave nasilja, dok se centrima za socijalni rad obratilo 18 % žrtava, a 30 % je tražilo pomoć u zdravstvenim ustano vama zbog povreda (pretežno zbog preloma i iščašenja).

U 10 % slučajeva vođen je protiv počinioca sudski postupak (pretežno je bila izrečena novčana kazna), a u 5 % slučajeva bile su izrečene mere zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu.

Žrtve nasilja koje nisu bile zadovoljne intervencijom policije (57 % onih koje su se obratile policiji) kao raz loge nezadovoljstva navodile su: inertnost i nedovoljnu zainteresova nost policije da reaguje, neefikasnost intervencije, nedovoljnu obučenost za rad sa žrtvama nasilja.

Žrtve nasilja koje nisu bile zadovoljne intervencijom Centra za socijalni rad (61 % onih koje su se obratile toj službi) navode sledeće razloge nezadovoljstva: službenici centra za socijalni rad ništa nisu učinili kako bi pomogli; pružanje neadekvatne pomoći; nerazumevanje problema; nedostatak empatije; stavljanje na stra nu nasilnika. Većina žrtava nasilja koje su se obratile zdravstvenim službama (87 %) bilo je zadovoljno podržavajućim i profesionalnim odnosom medicinskog osoblja i činjenicom da su dobile lekarsku potvrdu o zadobijenim povredama. Nekom od udruženja obratilo se 4 % žrtava nasilja, a nijedna nije tražila pomoć sigurne kuće. Istraživanje je uka zalo i na to da su žene još uvek nedovoljno upoznate sa svojim zakonskim pravima: 38 % ne zna da je nasilje u porodici krivično delo. Većina žena (61 %) zna da postoje mere zaštite od nasilja po Porodičnom zakonu, ali je njihovo znanje na apstraktnom nivou (čule su za tu mogućnost, ali ne znaju koje konkretne mere im stoje na raspolaganju).

Radi adekvantijeg planiranja strateških mera zaštite od nasilja u porodici, potrebno je uzeti u obzir specifične probleme ranjivih, odnosno višestruko dis kriminisanih kategorija žena, kao što su Romkinje, žene sa invaliditetom, žene na selu, žene koje su pod uticajem nasilja u porodici postale izvršiteljke krivič nih dela itd. U knjizi „Od žrtve do zatvorenice“ objavljene su studije slučajeva 20 žena koje su se nalazile na izdržavanju kazne zatvora, pošto su, nakon dugogodišnjeg trpljenja nasilja u porodici izvršile ubistvo nasilnika. Studije su pokazale da su te žene uglavnom i u detinjstvu trpele nasilje. Obrazac reakcije okoline na nasilje kojem su bile izložene svodio se na podsticanje pasivnosti i trpljenja, dok nijedan nasilnik nije bio kažnjen zbog nasilja koje je činio. Studija je ukazala na problem neadekvatne društvene reakcije, budući da, u periodu kad je ispitivanje izvršeno, nasilje u porodici nije bilo inkriminisano kao posebno krivično delo.

Veoma je malo dostupnih kvantitativnih podataka o nasilju nad ženama i devojčicama romske nacionalnosti, dok sveobuhvatnih istraživačkih studija koje bi bile usredsređene na nasilje nad ženama koje pripadaju različitim ranjivim, odno sno višestruko diskriminisanim kategorijama – nema.

Istraživanje Romskog ženskog centra „Bibija“, iz 2010. godine, izvedeno je na uzorku od 150 učesnica (dobi od 17 do 50 godina) koje pretežno žive u četiri ne formalna romska naselja na teritoriji Beograda i Kruševca. Podaci su dobijeni korišćenjem individualnih intervjua, koje su vodile prethodno metodološki obuče ne aktivistkinje Romskog ženskog centra „Bibija“ iz Beograda i Udruženja Romkinja „Romano Alav“ iz Kruševca. Učesnice u istraživanju su prethodno pohađale četvo romesečne radioničarske aktivnosti u sklopu projekta o prevenciji nasilja, tako da je stvorena atmosfera poverenja (od 169 žena koje su pohađale radionice, njih 150 pristalo je da učestvuje u istraživanju, uz garantovanje anonimnosti). Rezultati istraživanja su pokazali da su sve učesnice u istraživanju bile izložene nekom ob liku nasilja u porodici – najčešće fizičkom (koje predstavlja dominantan oblik nasilja nad ispitanicama svake životne dobi). Na drugom mestu po učestalosti bilo je psihičko, a potom ekonomsko (koje je najizraženije u starosnoj grupi 40 45 godina) i seksualno nasilje, a 90 % ispitanica reklo je da su deca ili bila ili su i dalje sve doci nasilja. Istraživanje je ukazalo na razloge zbog kojih se nasilje retko prijavljuje nadležnim organima i službama među romskim ženama, a 90 % ispitanica smatra da se Romkinje – žrtve nasilja ne obraćaju nadležnim organima i službama zbog straha da neće dobiti adekvatnu zaštitu od nasilnika. Na pitanje kada će žrtva nasilja pro govoriti o nasilju, gotovo 90 % ispitanica je reklo da će to uraditi kad više ne budu mogle da izdrže zlostavljanje.

Druga istraživanja bila su usredsređena na problem seksualnog nasilja nad mla dima od strane članova porodice, ali i drugih kategorija učinilaca. Prvo kvanti tativno istraživanje seksualnog nasilja nad mladima srednjoškolskog uzrasta spro vedeno je 1999. godine, a narednih godina je izveden niz uzastopnih istraživanja o toj temi na nacionalno reprezentativnom uzorku od skoro 4.000 srednjoškolaca/ki.

Istraživanja su izvođena primenom anonimnog upitnika od 14 oblika seksualnog zlostavljanja, uz korišćenje svih raspoloživih postupaka za zaštitu anonimnosti. U studijama je učestvovalo skoro 4.000 srednjoškolaca/ki iz više od 25 mesta u Repu blici Srbiji, tako da se uzorak može smatrati reprezentativnim za srednjoškolsku populaciju u našoj zemlji. Ciljevi studija bili su: ispitivanje rasprostranjenosti 14 oblika seksualnog nasilja (silovanje, grupno silovanje, pokušaj silovanja, incest, ucena, odnosno pretnja, obmana, seksualno iskorišćavanje zloupotrebom autorite ta, odnosno položaja, primoravanje na prostituciju, seksualno zlostavljanje deteta mlađeg od 13 godina, kao i osobe sa invaliditetom, seksualno uznemiravanje itd.), kao i obrasci seksualnog nasilja, društvena reakcija na slučajeve nasilja i stavovi mladih prema nadležnim organima i službama, a rezultati su sledeći: 1) U različitim fazama istraživanja, između 8 i 12 % devojčica izjavilo je da su doživele neki od navedenih oblika seksualnog zlostavljanja. U jednoj od studija, svaka osma srednjoškolka iz uzorka prijavila je lično iskustvo seksualnog nasilja ili uznemiravanja – u toj fazi, istraživanje je izvođeno paralelno sa obrazovnim programom o različitim oblicima nasilja u partnerskoj vezi (pokazalo se da takvi programi povećavaju šan su da se mladi ohrabre da opišu lična iskustva seksualnog zlostavljanja u upitniku). Naime, da bi se omogućila metodološki validna provera hipo teze da obrazovni programi povećavaju šansu da se mladi ohrabre da opi šu lična iskustva nasilja u upitniku, u toj fazi istraživanja postajala je eksperimentalna i kontrolna grupa. Eksperimentalnu grupu činilo je 653 srednjoškolca/ke iz sedam mesta Republike Srbije, koji su pohađali/e obrazovni program o seksualnom nasilju i nasilju u partnerskoj vezi, prilagođen potrebama mladih ovog uzrasta. Kontrolnu grupu činio je pri bližno jednak broj srednjoškolaca/ki koji nisu bili uključeni u obazov ne programe. U skladu s metodološkim pravilima, kontrolna grupa bila je ujednačena sa eksperimentalnom grupom po uzrastu, polu, tipu škole (srednja stručna škola ili gimnazija) i mestu življenja; 2) Žrtve seksualnog nasilja su uglavnom maloletne devojke, a nasilnici pu noletni muškarci koji su pretežno poznati ili bliski žrtvi nasilja – u oko 70 % slučajeva učinilac seksualnog nasilja je bio prijatelj, biv ši ili sadašnji partner, porodični prijatelj, član porodice, odnosno rođak, nadređena osoba (učitelj, odnosno profesor, vaspitač), očuh, odno sno staratelj ili usvojitelj, odnosno hranitelj, odnosno poznanik, odnosno komšija; 3) Uprkos ozbiljnosti i zakonskoj kažnjivosti, slučajevi seksualnog zlostavljanja po pravilu nisu prijavljeni nadležnim organima ili služ bama (policiji, psihološkim savetovalištima, zdravstvenim ustanova ma, niti bilo kojoj drugoj organizaciji). Ukupno 16 % slučajeva seksualnog zlostavljanja bilo je prijavljeno policiji. Najčešći razlozi zbog kojih nisu prijavljivani slučajevi seksualnog zlostavljanja bili su: strah žrtve nasilja od odbacivanja, odnosno osude okoline ili strah od osvete nasil nika. Na osnovu tih podataka, može se pretpostaviti da statistike nad ležnih službi i SOS telefona o prijavljenim slučajevima seksualnog nasilja nad mladima zapravo predstavljaju samo „vrh ledenog brega“.

Istraživanja treba da doprinesu utvrđivanju delotvornih mera za sprečavanje tih vidova nasilja. Bez podataka, teško je utvrditi koje intervencije i mere su uspešne u borbi protiv nasilja nad ženama. U tom smislu, istraživanja treba nastaviti i pro širiti.

Statistički podaci o slučajevima nasilja koji su prijavljeni nadležnim organima i službama

Međunarodni akti nalažu sistematsko prikupljanje podataka o svim oblicima nasilja nad ženama, njihovo objedinjavanje na državnom nivou i publikovanje, kao i vršenje periodičnih analiza radi praćenja trendova i pouzdane ocene državnih mera za suzbijanje i prevenciju nasilja. Na potrebu poboljšanja sistema evidencije ukazao je Komitet CEDAW u Zaključnim komentarima iz 2007. godine: „Komitet podstiče državu članicu da uspostavi sistematsko i redovno prikupljanje podataka i analizu podataka o svim oblicima nasilja nad ženama da bi se ojačala baza znanja za efikasnu politiku i razvoj programa, uključujući preventivne napore, da se vremenski prate tendencije i da njihovi nalazi budu dostupni javnosti.“ Potrebno je razvijati posebne strateške mere da bi se navedena preporuka Ko miteta ispunila, budući da, zasad, u Republici Srbiji ne postoji jedinstven sistem evidencije slučajeva nasilja nad ženama. Iako različiti subjekti koji pružaju za štitu žrtvama nasilja, odnosno gone i kažnjavaju počinioce (policija, centri za socijalni rad, tužilaštva i sudovi) evidentiraju pojedinačne slučajeve nasilja, raz like u sadržini i načinu vođenja evidencije onemogućavaju upoređivanje podataka i njihovo objedinjavanje na nacionalnom nivou.

Problem nedovoljne koordinisanosti aktivnosti pri intervencijama u slučajevima nasilja u porodici vidljiv je i u oblasti evidencije, što rezultira ne kompletnom slikom o tim vidovima nasilja.

Prema podacima nadležnih organa i službi, sve se više slučajeva nasilja u poro dici prijavljuje policiji i centrima za socijalni rad. Prema istraživanju Udruženja sudija za prekršaje Republike Srbije, od 1. januara 2004. godine do 31. jula 2006. go dine bilo je 50.127 situacija nasilja u porodici u kojima je policija intervenisala.

Treba imati u vidu da je ovo ukupan broj intervencija, a ne ukupan broj slučajeva nasilja, pa se osnovano može pretpostaviti da je policija povodom nekih slučajeva nasilja intervenisala više puta. S druge strane, treba imati u vidu (na osnovu nave denih istraživanja organizacija civilnog društva, izvršenih na uzorcima žena iz opšte populacije) da je tzv. „tamna brojka“ nasilja veoma velika.

Prema podacima centara za socijalni rad, primetno je povećanje indeksa rasta broja žrtava nasilja od 2005. godine do 2009. godine. Broj odraslih osoba žrtava nasilja je od 2005. godine do 2009. godine povećan 11 puta.

Nacionalna strategija za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima