Muzej

Mesto posvećeno muzama, kćerima Zevsa i Mnemosine, boginje i zaštitnice učenosti i lepih veština – muzej – od renesansnih vremena je ustanova u kojoj se čuvaju zbirke predmeta iz oblasti umetnosti, etnografije, istorije ili tehnike. Teško da bi se bilo koji grad mogao nazvati gradom da u njegovom centru ne postoji reprezentativno zdanje kome je posvećena posebna pažnja javnosti – nacionalni muzej ili pinakoteka. Veliki svetski muzeji, neretko smešteni u raznim defunkcionalizovanim vladarskim palatama, prepoznatljivi su i po spoljnom izgledu: pamti se „otvoreni klaustar“ Luvra, odnedavno obogaćen kontroverznom kristalnom piramidom, „blizanačka“ struktura bečkog Kunsthistorishesa, Atlanti na portiku Ermitaža, spiralno stepenište vatikanskog muzeja, kolonada i kupola National Gallery za leđima Nelsona, ili pseudoantički prizvuk British Museuma.

U velikim gradovima muzeji su obično živi organizmi: čudakom se ne smatra onaj koji svoju pauzu za ručak iskoristi da bi sedeo pred Rembrantom. Za one koji žive daleko od ovakvih institucija, dolazak u muzej dobija oblike modernog hodočašća.

Pravi muzej obično počinje egipatskom zbirkom: figurine, reljefi, nepregledne količine hijeroglifa. Pokoji balsamovani podanik Ramzesa II. Zatim nastupaju Grci sa svim svojim podepohama, od Krita do helenizma, rimske biste, obično sa odvaljenim nosevima. U tom moru manje ili više hladne antike izdvajaju se jedino duboke, tamne oči Fajumskih portreta u kojima se ogleda ozarenost Mediterana, po pravilu udaljenog od gradova posednika velikih muzeja.

Ako je u pitanju pinakoteka, logičan početak bili bi „vizantizirajući“ ili „gotizirajući“ venecijanci ili sijenezi: sa zidova plamte odsjaji pozlaćenih okvira kitnjastih oltarskih pala. Obično je to mesto gde ćete sresti prave ponose zbirki – najveće zvezde su u oblasti rane i visoke renesanse. Da bi uživanje bilo potpuno, ekonomija percepcije razrađena je do detalja: u novom Sainsbury krilu londonske Nacionalne galerije dugo je tražena prava nijansa zida ili položaj sa koga bi se „Krštenje“ Pjera dela Frančeske najefektnije objavilo posetiocu. Odaja Greatest hits u Luvru ima nekoliko Leonarda, ali ono što privlači najveću pažnju svakako je stakleni kavez u koji je upakovana Đokonda. Ako ne volite Mona Lizu, možete gledati Japance – njih uvek ima ispred stakla u zavidnom broju.

Fotelje su prva pomoć za uporne konzumente umetnina. Pravi muzeji, oni koji paze na detalje, vodiće računa da aglomeracije udobnih fotelja u središtima velikih odaja budu uvek presvučene novim crvenim somotom. Dok sedite zavaljeni u nekoj od fotelja, u difuznom svetlu propuštenom kroz staklene tavanice, osetićete kako vas Ticijanova, Veronezeova ili Tintoretova ogroman platna pozivaju da se približite i uključite u sveopštu zbrku prikazanih figura.

Atmosfera u pinakoteci je svečana, puna neke ugušćene radoznalosti: vrlo često ćete uhvatiti sebe da radije posmatrate lica posetilaca nego slike.

Posle Italijana obično slede Nemci ili Španci. Niko se sa Pradom, naravno, ne može takmičiti na polju El Greka, Velaskeza ili Goje. Kao što se niko nema šanse u poređenju sa Rijksmuseumom kada je u pitanju Rembrant: „Noćna straža“ je, u svakom slučaju, zasebno poglavlje. Rubensa ili Van Dajka, naravno, imaju i oni slabiji muzeji – i to u količinama. Festivali ženske puti i oblina na Rubensovim platnima obično su tačka gde pada perceptivna zavesica. Naša čula „tiltuju“, kako bi se to reklo fliperskim jezikom; neophodan je predah, okrepljenje.

Sasvim u skladu sa duhom vremena, muzejski bifei sve češće vode restriktivnu politiku koja baca ozbiljnu senku na vaše uživanje: ugnjetavanje pušača razvijeno je do savršenstva – u povoljnijoj varijanti bićete getoizirani u najgorem delu restorana, u onoj radikalnoj će se dogoditi da toliko potreban kapućino prođe bez ijedne cigarete.

Muzeji mogu poslužiti i kao svojevrsni lakmusi šireg društvenog stanja: pojedini detalji precizno pokazuju puteve izlaska iz realnog socijalizma – u peštanskim, praškim ili istočnonemačkim muzejima sve je manje „borosana“ na nogama ojađenih penzionerki koje su, odevene u uniforme krojene po ugledu na logorske, slične ostarelim psima čuvarima, pod indiskretnim pogledima držale posetioce. Više niko neće režati ukoliko se odlučite da sa razdaljine od desetak santimetara proučite potez starog majstora, ali će se zato začuti umilni zvuk alarma ili ozbiljni glas sa magnetofonske trake. Pergamski oltar ili Đorđoneova drezdenska Venera nisu više zapuhnuti mirisom kupusa iz muzejskih kantina. Tamo se sada sa pojedinih pozicija može čuti blagotvorno šištanje aparata za espreso.

Sasvim suprotna kretanja mogu se zapaziti u centralnim muzejskim institucijama balkanskih satrapija: upregnuti u dvokolice sudbinskih projekata redizajniranja nacionalnih povesnica, oni sve češće prikazuju polemičke izložbe čiji je zadatak da otkriju pravu istinu o poreklu licidarskog srca ili izlažu neprevaziđene opuse lokalnih umetnika koji stvaraju u registrima i dometima pomenutih liciderskih kolača. Uostalom, El Grekov „Laokon“, vlasništvo nedopustivo rasrbljenog kneza Pavla, odavno više ne stanuje ovde.

U svečanoj tišini muzejskih sala, širom sveta, među pastelno obojenim ili crvenim brokatom presvučenim zidovima, čuje se jednolično otkucavanje mehanizma u aparatu za merenje vlažnosti vazduha, bolno slično časovniku na kakvoj eksplozivnoj napravi.