Meteoropata

„Bite kite, ote, ote!“ Dobro ste pročitali. Ovoga puta je precizno odštampano. Naizgled, liči na frku od naših karakterističnih slova. Znate, ono sa š, ć, lj, nj, ć, đ – ali otkud t umesto ć i š? Citirano urlikanje pred kišu slušaju meštani jednog sela sa poluotoka Pelješac. Čim čuju sumasišavšu Anku (valjda je još živa), meštanke sklanjaju veš, jer je Ankina prognoza da će biti kiše nepogrešiva. Iako nema ni oblačka, za po’ ure eto olovnih oblaka i nevremena. Anka je, iako zaostala po svim drugim pitanjima, zbog svoje sposobnosti predviđanja atmosferskih prilika vrlo uvažena ličnost u selu. Ribari je mole da licitira ulov i, kad je odobrovolje, mogu da čuju: „Ti Tonti nem ni it’, nema danat katete za te“, što znači da Tonči neće uloviti ribu ni za jednu gajbu. I tako redom, luda Anka precizno izdeklamuje količinu ribe koju bi svako doneo iz noćnog ribarenja, pa je ribari za tu uslugu nagrađuju ulovom i kockama šećera, koje ona krije u prsima po onoj vrućini.

Retki turisti iz neretljanskog sliva i njih nekolicina „Vlaja“ imali su priliku da budu proveravani do detalja. Anka bi se unosila u lice svakom došljaku i pojedinima bi proricala zajedničko putovanje. „Ti tutra idet ta mnom!“, rekla je jednom prilikom junaku ovog zapisa. On je ne shvatajući izgovoreno ni doslovno niti u širem značenju, sutradan, posle napornog gnjuranja za prstacima, utonuo u dubok san. (Bože, kako je tamo bilo lepo spavati, pa ona stara snajkina kuća, uštirkana posteljina i alkalni mirisi…)

Šta je, bre, ovo? Ko ga je ovo uspravio, pa podigao? Koja ovo sila pokreće noge u robotski hod? Kakva se ovo belina prosipa okolo? A u glavi čisto, kao da je popio lonac kafe. Sila ga dalje tera da gleda kroz prozor. I napolju se ono mleko cedi po vrtovima i vinogradima, sve dole do mora. Grobljanski mir sa puhovima u vrhovima krošnji i njihovim senkama, izlomljeno raspoređenim kao delimično otvoreni zidarski metar. Moćna planika posuta belilom iz novogodišnjeg spreja. Torovi osvetljeni neonom. Magare balsamovano onom lavom iz Pompeje. Stani malo, šta je ovo crno ispod prozora? Čekaj, bre, to je neki čovek. Ne, to je neki pop. Ma nije, to je neka žena u crnini. Pa to je Anka. Voštano lice bez znakova raspoloženja šapuće: „Tatam ti velila, ti putujet!“ Samo je za tren protrljao oči, ne verujući prizoru. Moglo je da traje nekoliko sekundi, a Anke više nije bilo dole. Daleko, iznad Hercegovine, topila se ona mast sa bele lopte, objašnjavajući mu da ga je Anka odabrala kao večitog korisnika noći punog meseca.

Dakle, nije mesečar od rođenja, nego odabrani mesečar. To breme – ili blagodet – nosi već više od decenije, i to nikad sa već doživljenim iskustvom. Jedino ponavljanje je nespavanje u vreme noći punog meseca. Njegovi to znaju i uvažavaju, pa se posebno planiraju zadaci koje revnosno obavlja u toku te vanredne jave. Obično se to vreme koristi za dve-tri ture uključivanja veš mašine, kuvanje supe, krčkanje sarme, pasulja, kao i za dovršavanje dečjih domaćih zadataka. Slobodno vreme je rezervisano za putovanja.

Leti tako naš noćni čuvar iznad grada i pažljivo sakuplja doživljaje koji su mu posle dragoceni za izgradnju običnog sna kada prođe ova noć. Beleži on u onu odabranu glavu svakojaka ponašanja. U usporenom letu, kroz klisuru između velikih zgrada on popiše parove koji one stvari rade iz zadovoljstva i strasti, kao i one koji pokušavaju da slože zajedničke pokrete zbog reprodukcije vrste. To samo naizgled liči na voajerski posao. Ne, on posle sređuje podatke, predviđa koliko će se dece, po zakonu verovatnoće, roditi, pa potom projektuje to na uporedne rezultate, uvek sa idejom da će pronaći ličnu formulu za poboljšanje nataliteta. Ubrza on potom svoj let, vizuelno registrujući broj onih koji te noći uče, rade po smenama (sve ih je manje), peru ulice, pristižu u provod, i nemo pozdravlja one mesečare koji nesanicu sprovode od rođenja. Muka je njima. Nema sna – i gotovo. Jadnici, ne znaju kako je zanimljivo biti odabran za putovanje.

Luda Anka (znam, Bože, da je ovo grubo) prenela mu je i druge veštine i znanja. Bez ikakvog uvida u zvanične prognoze, najčešće suprotno od njih, on može do detalja da predvidi promene atmosferskih prilika. Jednostavno, bol u pips-zglobu desnog palca najavljuje mu košavu za dva dana; bol u u ileofemoralnoj veni leve noge ukazuje mu na nevreme za tri sata iz pravca Zemuna; senzacije u levom plućnom krilu predvide južni vetar za sledeći dan; pulsiranje desnog podočnjaka uključuje merenje atmosferskog pritiska u zavisnosti od učestalosti ponavljanja, itd.

Poslednjih godina uočio je veštinu za koju nije siguran da li je rezultat Ankinog uticaja ili je sasvim logična i pristupačna i običnim smrtnicima. Naime, počeo je da predviđa i društvene događaje. Počne nešto da mu talasa kroz glavu, čuje on zvukove, kao kad pristiže voda u cevima, i zna – stiže novi zakon o ograničavanju…; u zavisnosti od položaja zvuka u odnosu na koru, precizno ume da raspozna koja će oblast života naše zemlje biti dodatno ugrožena. Potom, zaigra mu kažiprst levo-desno, on pogleda na sat, prebroji vreme u minutama i tačno zna koji će procenat birača izaći na referendum. Kad mu zakuva u ileumu, zakuvaće i naši na pregovorima. Kad to što zakuva izađe kroz ileum sa intimnom pesmicom, prelete još jedna opoziciona grupacija u zajedničko upravljanje nad svima nama.

Posebno zabrinjava njegovo ponašanje posle gornjih prikazivanja. Izađe na terasu odeven kako ga zalomi ta njegova sila (molim: psihijatri da ne tumače). Nasloni ruke na ogradu. Udahne vazduh i urlikne: „Biće k-i-t-e!“