Lopta

Lopta je okrugla.

Toj poštapalici svakog priučenog sportskog reportera olako se podsmevamo. Bez mnogo preterivanja, može se reći da je reč o bazičnom geometrijsko-metafizičkom uvidu s jedne, i posrednom dokazu da je dotični reporter platonist, s druge strane. Ne zato što je ulaz u Platonovu Akademiju bio zabranjen „negeometričnima“: filozofsko opredeljenje ne mora biti namerno, jer ozbiljni mislioci odavno tvrde kako se svako drugo ljudsko biće maltene rađa kao platonista (svako prvo kao aristototelovac).

No, lopta. U dvotomnoj „Enciklopediji fizičke kulture“ negdašnjeg Jugoslavenskog leksikografskog zavoda – koji danas nosi ime svog osnivača, Miroslava Krleže – odrednica „lopta“ uopšte ne postoji. Zbunjenost, čuđenje i uverenje da je to velika nepravda pa, otud, sklonost da se verodostojnost ostalih podataka pomenute enciklopedije dovede u sumnju ili bar prima sa rezervom – nisu opravdani. Lopta je veća od sporta, fizičke kulture, svake enciklopedije, pa čak i svake zamislive biblioteke – osim one Borhesove, vavilonske. Mnogo prostije rečeno, lako je zamisliti da bi enciklopedija posvećena lopti bila obimnija ne samo od Britanike, nego i od gotovo nenadmašne Velike Sovjetske enciklopedije, da sabrana dela druga Tita – nezavršena kao i njegovo delo – ne pominjemo.

Čak i u listi nasumično nabrojanih sportova gotovo nema izgleda da se nađe neki bez lopte bar kao pomoćnog rekvizita. Osim ako slučajni ispitanik ne pripada klasi ljubitelja jedrenja ili veslanja, automobilizma, sportskog ronjenja, kros kantrija sa nošenjem na krkače, atletike, šaha, skijanja, umetničkog klizanja, trka u džakovima i sličnih, čak i fanatične pristalice onog – beše li boćanja, beše li kuglanja na ledu – škotskog nacionalnog i olimpijskog sporta kom niko ne može da se seti imena (uzgred, zove se karling) bez lopte ne mogu. U širem smislu, to važi i za borilačke sportove, jer se lopta u njima pojavljuje kao predmet za udaranje na treningu ili najpogodniji rekvizit za nabijanje snage prstiju, na primer. Potonja primena male lopte bila je vrlo dobro poznata Galenu, rimskom carskom lekaru koji je karijeru počeo kao trener u gladijatorskim školama.

Zemlja je, uostalom, lopta, a filozofski dokazi tog uverenja – čija je posledica i otkriće Amerike, između ostalog – mnogo su stariji od strogo naučnih. Lopta je, kratko rečeno, savršeno telo: na toj ideji počivaju mnoge kosmogonije, kao i njihovi tvorci ili pobornici, osuđeni na ekskomunikaciju, spaljivanje (lično i/ili sa sve rukopisima). Rigorozno hrišćanstvo koje se širilo po Zemlji u obliku ravne ploče nije, ipak, odustalo od nebeskih sfera koje pomenutu ploču okružuju u obliku ovolikog ili onolikog broja nebesa. Čija muzika, između ostalog, održava blažene u vedroj večnosti pre i posle Sudnjeg dana. Naknadni naučni dokazi o loptastom obliku Zemlje i kružnim putanjama planeta zasnivani su na matematici koliko i na predrasudama o „sistemskoj težnji“ svemira ka savršenim oblicima, među kojima lopti pripada počasno mesto. Uzgred, ostaci tih uverenja razbijeni su tek šezdesetih godina ovog veka, kada je utvrđeno da je Zemlja kruškasta, pa je dotični oblik kršten je imenom „geoid“, mada bi se moglo primetiti kako bolje pristaje ime „loptoid“.

Svejedno koji deo od današnjih gotovo šest milijardi ljudskih bića nastanjuje ploču – bilo da se ona nalazi na leđima slona, kornjače, zmaja ili neke druge zverke, pliva na Okeanu, eteru ili u nekom trećem fluidu – ili tavori na Anaksimandrovom dobošu čija je visina precizno određena kao trećina prečnika, ili u znoju lica svog obrađuje najniže delove doline suza, loptu u centru svemira ili u nekoj od njegovih vukojebina, svi oni se sa jednakim oduševljenjem igraju loptom. A njihovi lideri najradije onom globalnom, zemaljskom – uprkos sprdnji koju je na neponovljiv način, povodom jednog molera, odigrao Čarli Čaplin u „Velikom diktatoru“.

Zanesenost igrama u kojima perjana, krpena, kožna, od bešike, gume, kaučuka, slonovače, „bakelita“ (izmišljenog zbog nezajažljive potrebe čovečanstva za bilijarskim loptama), plastike, kompozitnih materijala, sunđera, pumpanih, punih, lakih, taških, malih, velikih i tako dalje i tome slično – privela je i predvodnike ljudskog krda na stadion, predsednike ozbiljnih država da iz počasnih loža mašu dresovima nacionalnih reprezentacija, a predsednike neozbiljnih da od sebe prave budale čestitajući svojim timovima nerešene rezultate i loš plasman, sve sa objašnjenjem o dostojnom reprezentovanju nekoga ili nečega od višeg nacionalnog ili istorijskog interesa. Lopta je, uostalom, ušla u diplomatski žargon onim, za nas u poslednje vreme zastrašujuće lakim procenama i izjavama o tome u čijem je sada dvorištu. No, to je već neka druga vrsta igre, one sa ljudskim glavama.

Jedan od prepoznatljivih egipatskih simbola je skarabej, po naški: govnovalj, buba čiji opstanak zavisi od toga hoće li u životu ugaziti u dovoljnu količinu balege da od njih napravi loptu za potomstvo. Egipćanima je to predstavljalo večnost i obnovu nalik onoj koju svakodnevno potvrđuje lopta Sunca. Asocijacije su mnoge i bogate koliko i ona tvrdnja s početka: lopta je okrugla. To znači, uz mnoštvo drugih mogućnosti, poverenje u slučaj. Kao što se dogodilo Odiseju, čija je lutanja po svetu prekinula i povratak na Itaku omogućila jedna izgubljena lopta. Posle brodoloma, bez ijednog od svojih saputnika i bez nade da će se ikada vratiti kući, Odisej se obeznanio na nekoj nepoznatoj obali. Izjutra, u blizini velikog lutalice, loptom su se igrale Nausikaja, kćer feačkog kralja Alkinoja, i njene drugarice. I, kaže Homer,

Loptu kraljeva kćerka za jednom dvorkinjom baci;
ovu promaši lopta, a u vir duboki padne;
glasno devojke kriknu, i divni prene se Odisej…