Lisabon

Te večeri, u sedamnaestoj po redu luci broda „Lusitania“, na nekom od osam kontinenata, u baru bez imena i nade, dobio sam mapu zaboravljenog grada. Iz prazne čaše mahao mi je njome mornar Olafson, Martinez ili možda čak Smit. Kupio sam je za litar najjeftinijeg vina, ne zato što mi je pričao da su u tom gradu našli svoje ljubavi Korto Malteze i Diter Lumpen, ne zbog toga što se taj grad nalazi izvan vremena – već sam je uzeo zato što sam i sâm rođen u gradu koji su svi zaboravili, i zato što već odavno nisam imao ništa što bih mogao da izgubim.

Za ulazak u zaboravljeni grad, vama će svakako trebati viza; kažu da je ona sada neophodna za ovakve kao što smo mi! Tada nije trebala, ali je valjalo stići. Voz, autobus, avion, voz! Santa Apolonija, železnička stanica zaboravljenog grada, preko puta luke na granici između Alfame i Grase, dva najstarija dela grada. Da biste našli noćenje i mesto za spavanje dovoljno je preći ulicu jer se pored kafane „Sandokan“ nalazi čitav niz pansiona. Cena noćenja je 1500 escudosa (1 DEM = 105 escudosa). U ovakvim hotelima ne treba tražiti komfor i raskoš, dovoljni su čista posteljina, tuš i WC na spratu i lavabo u sobi. Ukoliko krenete dublje ka Bajši (centru) ništa se neće promeniti, sem širine ulica. Naravno, postoji i „Šeraton“ i „Holidey Inn“, ali postoje i homlesi sa kišobranima umesto kartonskih kutija i ponekim psom iste sudbine da im čuva san dok mirno spavaju u centru grada. Kampovi su daleko od grada i do njih se stiže velikom upornošću, kolima – naravno. Postoji i mogućnost iznajmljivanja sobe ili apartmana, ali svakom turisti to je potpuno neprihvatljivo jer je minimum za iznajmljivanje dva meseca sa plaćanjem unapred.

Dobro došli u Lisabon, grad na sedam brda! Kaldrma, kocka, uzbrdice i stepeništa. Zaboravite visoke potpetice i neudobne cipele ukoliko grad želite da prođete peške. Za sve ostale postoji metro (tri linije i cena od 70 esc), gradski autobusi sa urednim čekanjem u redu (karta 145 esc) i tramvaji, jedan od zaštitnih znakova Lisabona. Ako negde žurite, nikako ne sedajte u „electrico“, stići ćete sa par sati zakašnjenja i celim gradom u očima. Cena za vožnju tramvajem je 150 esc, ali na ovim tramvajima je pravi način vožnje – kešanje. Hodanje kroz vreme i probijanje kroz uske ulice i stepeništa bez predaha je nemoguć i nepotreban poduhvat. Restoranske bašte (esplanade) zovu i mame turiste. Domaći ionako ne izlaze iz njih.

„Suica“ na centralnom trgu Rossio, i preko puta nje „Nicola“, prava su mesta za turističku pauzu, oaza sa pogledom na uzavreli grad i kafom od 250 escudosa. Odmah tu iza pozorišta, u ulici prepunoj plodova mora, restorani sa morskom hranom i akvarijumima u izlozima nude obroke uz portugalsko vino i sećanje (cena po osobi oko 2000 esc). Zaštitni znak lisabonskih kafeterija „Brasileiro“, na Šiadu, sa spomenikom lisabonskom bardu Fernandu Pessoi, sa studentima fakulteta Beles-Artes, samo je još jedno od mesta gde možete napraviti pauzu, videti i biti viđen (pivo 350 esc). Svaki deo grada ima svoju baštu i mesto za opuštanje. Graca – esplanada na preostalih šest brda i tehnoteka na otvorenom preko celog dana; Alfama – Sao Vincent sa pogledom na reku i krovove; Principe Real – bašta u parku ispod najvećeg drveta u Lisabonu; Estefanija – park sa barom; Alkantara – esplanada kod marine, in mesto proleća ’95; Belem-T club na vodi, manastir, spomenik konkvistadorima i kulturni centar.

Naravno, glad i žeđ se mogu utoliti i po samoposlugama. Najveći i najjeftiniji su megamarketi: Jumbo, Pingodoce, Continente i Mini preco, sa radnim vremenom od 9 do 23, svakog dana. Ostalih prodavnica ima u svakoj ulici, na svakom ćošku. Cene se razlikuju od mesta do mesta. Limenka koka-kole 65-100, pivo domaće Super bock 80-120, sagres 70-100, amstel, hajneken, fax 90-120, vinho verde od 350 esc, porto 0.751 od 700 esc, hleb 70 esc, camamber 250 g – 400, šunka 100 g – 100 esc. Kad se dobro snabdete zalihama i uskladištite ih u torbe i rančeve, slobodni ste za turizam, obilaske, okean, sunce i plaže. Do prvih plaža morate ići vozićem koji polazi sa Cais de Sodrea. Karta do Cascaisa (poslednja stanica) je 170 esc. Već od Oeirasa počinju plaže: Karkaveluš – prvenstveno u odbojci na plaži u avgustu i nedovoljno veliki talasi za surf, Parede, Sao Pedro, Sao Joao su plaže za čitanje i sunčanje.

Povratak Ližboi, gospođi starog sjaja sa iznošenom garderobom, raduje samo neke. Ove godine, utisak stranom turisti mogu pokvariti radovi, koji se izvode na svakom uglu lisabonskih ulica. Zgrade se presvlače u nove boje i pločice (azulejo). Prave se nove metro linije i grad sve više, pred očima začuđenih Ližboeta, ulazi u Evropu. Za nekoliko godina, možda već pet, ovaj grad će podsećati na sve evropske prestonice, Madrid, Pariz, Rim. Oduzeće mu sve ono što ima, pretvoriće sve ribare Carlose i dona Joane u gospođe i gospodu. Ulice će postati asfaltirane, voziće se neki novi tramvaji po dvadeset i prvom veku, i samo će portugalsko vino i poneka fado pesma podsećati da je Lisabon bio kontinent. Grad u Angoli, Mozambiku, Brazilu. I grad koji plovi sam na talasima okeana.