Lepe žene prolaze kroz film

Reditelj Uroš Stojanović (44) preminuo je u Los Anđelesu gde je živeo poslednjih godina.

Objavljujemo ponovo intervju koji je dao „Vremenu“ 2008. godine u vreme premijere svog filma „Čarlston za Ognjenku“.

Pre nedelju dana počeo je da se daje najduže pripremani, najskuplji i tehnički najsavremeniji srpski film Čarlston za Ognjenku. To je prvi igrani film reditelja i scenariste Uroša Stojanovića.

Malo je verovatno da ima neko ko još nije saznao iz brojnih napisa kojima je praćena svaka faza Stojanovićevog rada da je Čarlston za Ognjenku priča o ženama koje dvadesetih godina prošlog veka žive u selu Pokrpu negde visoko u kršu Srbije, bez muškaraca izginulih u pređašnjim ratovima; da je od kastinga do premijere filma prošlo pet godina, da je EvropaCorp, kompanija francuskog sineaste Lika Besona, vlasnik svetskih prava za prikazivanje filma; da film košta četiri miliona evra a da je veći deo tog novca obezbedio producent Batrić Nenezić; da su ovom debitantskom projektu poverenje poklonile mnogobrojne poznate i lepe glumice raznih godišta (Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić, Olivera Katarina, Danica Maksimović, Radmila Tomović, Danijela Vranješ, Nada Šargin, Beta Đorevska, Jovana Stipić, Ana Bretšnajder, Ana Maljević, Zlatija Ocokoljić…) i malobrojni glumci (Nenad Jezdić, Stefan Kapičić, Feđa Stojanović, Miloš Vlalukin…); da je snimano s više od 300 statista na nekoliko lokacija; da je Stojanovićevu priču smestio u bajkolike prostore najbolji srpski scenograf Veljko Despotović; da je 40 minuta specijalnih efekata uradio Gaston Markoti (Deveta kapija); da je sve to montirao Iv Beloriak (Moj život u ružičastom); da je kolorista bio Didije le Fuest (Tajni život Amelije Pulen), a da je kompozitor Japanac Šigeru Umebajaši.

„VREME„: Jedan od atributa koji su pratili vaš film tokom zaista intenzivne reklamne kampanje je …

UROŠ STOJANOVIĆ: Nije bilo nikakve reklamne kampanje! Čarlston za Ognjenku je jedini srpski film koji je prvu TV reklamu imao tek dan pred premijeru! Nije nas pratio nikakav marketinški tim, samo smo imali sreću da su novinari prepoznali pozitivno u nama i zavoleli nas. To je sve.

Dakle, „najiščekivaniji“ je jedna od odrednica koje u javnosti prate vaš film zato što ste, ako je verovati novinarima, kasting obavili još 2002. godine. Šta vas je toliko zadržalo?

Nije to zbog samog filma već zbog celokupne klime u kinematografiji. Proteklih deset do petnaest generacija reditelja čim diplomiraju udare glavom o zid i dignu ruke od profesije. Rade uglavnom stariji reditelji, a bioskopski gledaoci imaju od 13 do 30 godina, pa je srpski film prestao da komunicira sa publikom. I zato je ovaj film očekivan, publika je htela da vidi nešto novo i drugačije. Inače, Ognjenka je čekana duže nego što vi kažete: 2000. smo počeli sa pripremama i od tada se dugo nadali da ćemo početi snimanje. Dugo, sve dok nije došao producent Batrić Nenezić. Pre njega smo bili s jednim drugim s kojim se nismo razumeli – bio je to lažni početak. Tada smo, istina, dobili novac nekih inostranih fondova, ali to je bilo neznatno. Posle Nenezića, dobili smo novac od Ministarstva kulture Srbije, a pomogli su nam i Lik Beson i neki sponzori. Nenezić je živeo u Italiji, bavio se čelikom, piše pesme, ima dve producentske kuće, Blue Pen i Ulysses, jedan neobičan lik. Inače, ja lično čekam premijeru deset godina, praktično od kada sam počeo svoj prvi film, film koji nisam snimio. To kroz šta sam ja prošao, ne treba nikom da se desi. Javnost misli da nema mladih ljudi, ali nije, imamo genijalne mlade ljude, samo ih niko ne primećuje. Ja sam hteo da organizujem festival usmenog filma ne bi li javnost saznala kakve su odlične filmove mladi ljudi smislili. Možda sam sad u poziciji da to ostvarim. Oni koji odlučuju o parama znaju za te klince, ali ništa. Istovremeno, mi dajemo velike pare za filmove koje niko ne gleda. A to finansiramo vi i ja.

Da li ste tokom prošlih pet godina, makar i za trenutak, pomislili da odustanete od Ognjenke? Od čega ste živeli sve to vreme?

Ne, nije mi padalo na pamet da počnem neki drugi film. Zašto bih? Pa ne bih dobio veće šanse od ovih koje sam sad imao. A živeo sam… pa, od novca kojim je finansiran film, a ponekad tu i tamo uradim i poneku reklamu. Ako ste talentovan reditelj, vi možete da dobijete da radite reklamu i da super živite, ali to prosto nije moja profesija, radije bih otvorio kafanu. Mada ću verovatno sad morati da se malo bavim reklamama: počeli su da nas potkradaju, pojavljuju se reklame koje su na istim objektima gde je sniman naš film, pokušavaju da nas imitiraju. Shvatio sam da ja, radio ne radio, ipak radim reklame samo me za to ne plaćaju, pa ću zato sad i početi stvarno da ih radim.

Zašto ste izabrali baš ovu priču?

Sve je počelo od vesti u novinama da u Beogradu živi šest žena na jednog muškarca. Naravno, blago nama muškarcima, ali možete li zamisliti u kom su psihičkom stanju te žene, što znači da onda to ni za koga nije sreća. Pomislio sam da o tom aktuelnom problemu može nešto da se ispriča na vedar i lagan način i – tako je sve počelo. Film vas prvo dosta zavede, mislite da gledate laku komediju, zatim na sredini filma shvatite gde se nalazite, i u poslednjoj trećini se više niko ne nasmeje. Kraj ipak nudi nadu, mada je tužan. Ja u bioskop idem uglavnom da se dobro isplačem ili nasmejem. Ako mi to ne uspe, onda je to bio loš film.

Srbiju ste obavili u bajkoliku atmosferu…

Zašto, zbog lepih žena? U mom filmu samo su žene lepe kao što jesu i u stvarnosti, i s tog stanovišta, da, može se shvatiti da je i Srbija u mom filmu takva. Ali, zato što je ne predstavljam kao zemlju ružnih i glupih, ne ublažavam probleme u njoj, ništa nismo lagali. Prvi kadar, dugačak i ogroman, jeste groblje. Tu su provele detinjstvo Ognjenka i Mala Boginja, glavne junakinje, i to srećno detinjstvo, kako kaže narator. A onda, na kraju, dok gledamo Palatu Albanija visoku 200 spratova, čujemo ga da kaže da u XX veku neće biti rata. Mi znamo da je bilo rata. Pa ipak, bez obzira na tu crnu sliku koju film izazove u našoj svesti, njegov kraj je optimizam: mi moramo da pokušamo da učinimo nešto svetlo jer to što možda nemamo nikakvu perspektivu ne znači da ne treba da probamo sve što se može.

Osim što su lepe čak i one koje nisu, žene u vašem filmu su moćne zbog te potrebe za muškarcem, odnosno za životom. Ta moć ih, međutim, ponekad odvede u ludilo.

Kad prođu ratovi, morate da sastavite život iz parčića. I to vas čini grotesknim očajnicima, ali to je jedini ispravan način. Drugi je jedino da umremo i da se predamo. Nisam ulepšavao ni žene ni muškarce u filmu. Svi pokušavaju da budu najbolji što mogu, a ne znaju kako, ne znaju recept. Sumnjam da on i u životu postoji.

Uz sve dužno poštovanje ostalih elemenata filma, o njemu se ne bi ovoliko pričalo da nema toliko i takvih efekata i ostalih tehničkih dostignuća kakve viđamo samo u stranim filmovima.

Ali ovo nije film baziran na specijalnim efektima! Efekti su slične vrste kao u Mulen Ružu, znači služe da dobijete slike koje ne možete da vidite na drugi način. Kompjuterska animacija je likovna umetnost kao i svaka druga. Mi pričamo sad o ovome zato što je srpski film zaostao u tehnološkom smislu. Kompjuter je generacijska stvar. Sadašnji reditelji, kao i ja, od sedme-osme godine barataju kompjuterom. Međutim, ako ne znate da vajate, ne vredi vam što znate da koristite program za modeliranje u prostoru. Da li je sad jasno zašto smo u filmu koristili kompjuter? Morali smo da ga dovedemo na nivo koji je sad aktuelan u svetu. Ja sam čistokrvni tehnoman, moja majka je pisala softver pre 30 godina, a ja imam šrafciger na kompjuteru otkako znam za sebe. Kad zažmurite, vi tačno vidite film kakav želite da napravite. E sad, ako ste dovoljno uporni, ili ga napravite onako kako ga vidite i želite, ili… Najvažnije je da budete uporni.

Nije uobičajeno da debitantski film bude drugačiji od filmova na kakve se publika navikla. Šta bi bilo da joj se nije dopala Ognjenka? Zašto niste napravili nešto poznato i sigurno?

Sad ne možete napraviti ništa ziheraški u srpskom filmu zato što to nikoga ne interesuje. Naše socijalne drame su interesantne Šveđanima, a nama, ako ne možemo da uživamo u filmu svim čulima bez obzira na temu, taj film ni ne treba.

Kako ćete prevazići Ognjenku u sledećem filmu?

Ovo je toliko star film za mene da mi ne predstavlja problem da sledeći uradim sasvim drugačije. Pitanje je, međutim, da li imam snage da ga opet napravim ovde, čini se da će mi biti lakše u Meksiku nego ovde. Ja sam ovde uspeo da snimim film zato što svi misle da sam budala, i ne uzimaju me ozbiljno.

Da li je vaš prvenac zaista najskuplji srpski film?

To morate s producentom. Ja samo znam da kad biste ovakav film snimili u nekoj normalnoj zemlji, koštao bi mnogo više.

Budući da je digital intermediate tehnološki proces pionirski posao u Srbiji, osnovan je poseban studio u Beogradu sa više od 30 umetnika, a na izradi specijalnih efekata sarađivala su još četiri studija iz Beograda, tri iz Francuske, kao i studiji iz Hrvatske i Bugarske. To sigurno nije mala investicija.

Napravili smo mrežu ljudi i studija koji se u okruženju time bave, iznajmili smo prostor, doneli mnogo naših kompjutera, znači: da, investirali smo u to. Ali, studio su ljudi, a kompjuteri su potrošna roba. Te ljude smo obučili da rade stvari koje ovde ne zna niko.

Kako ste došli do Lika Besona?

Nismo mi, on ima ljude koji pronalaze filmove, a s obzirom na to da u ovom delu sveta ima malo onih koji bi ih zainteresovali, vrlo lako su nas našli.

Zar vas nije preporučio Emir Kusturica, kao što je pisalo u štampi?

Ja Kusturicu nikad u životu nisam video.

Da li je Beson uticao na vaš film, makar savetima ako ne i direktno?

Beson je došao u vreme postprodukcije, savetovao nas je najviše u montiranju filma, a pomoglo nam je što su s njim došli ljudi za specijalne efekte i ton, ali tada je film već bio zaključan. Ton smo radili u Besonovom zamku 200 kilometara od Pariza. To mesto izgleda kao Kalemegdan, a enterijer podseća na salu Narodnog pozorišta. Uticaj Besona se najviše osetio u činjenici da nas je izabrao, da nas je izabrala najjača firma u Evropi. Oni su jedini koji su u stanju da film dovedu do bioskopa. Doskora su vam vrata otvarali festivali, pa je publika tako upoznala Kusturicu, Džarmuša. Sada ljude koji dobiju Zlatnu palmu poznaje samo njihova mama. Beson je jedini u Evropi koji može da dovede film do publike.

Da li biste nešto drugačije uradili da niste sreli Lika Besona?

Pa… ne baš.

Pominje se da razmišljate o Kanskom festivalu?

Da, konkurisaćemo za Kan, ovakav film se ne očekuje iz ovog dela sveta. Istovremeno, Beson je veliko ime, pa se naš film poistovećuje s njegovim imenom a ne sa filmom iz Srbije. Videćemo šta će još biti.