Kupujem limuzinu

Još pre pet-šest godina jedan prijatelj, koga sam nakratko provozao, rekao mi je da je krajnje vreme da kupim novi auto. Nisam bio protivan toj njegovoj nepokolebljivoj oceni.

Doista, moj reno 4 GTL odavno je zaslužio zamenu, jer sam ga još 1987. godine, po jednom kišnom danu, uz razne peripetije na Putu bratstva i jedinstva, doterao kući iz Novog Mesta. Moja auto-vlasnička karijera je dotad bila uzlazna, mada ne nešto naročito uzlazna. Prvo sam 1974. godine kupio zastavu 850, pa sam već 1980. imao običan reno 4, da bih ga kasnije zamenio onim luksuznijim – GTL (istina, nikad nisam saznao šta tačno znači ta skraćenica). Već pet-šest godina je taj moj poslednji auto u dosta slaboj kondiciji, za grejanje ga ne pitajte, a registracije obavlja moj spretni majstor – uz ne baš sasvim legalnu saradnju sa svojim prijateljima po servisima ovlašćenim za tehničke preglede. Ovo ti je poslednji put, kaže mi dobronamerno majstor, i dodaje: „Ne čekaj pobedu demokratije, pridruži se levici i kupi novi auto.“

Kupovanje novog auta za mene je vrlo zabavno – jer već odavno ne postoji rizik da ću se zatrčati i kupiti nešto pogrešno. Dakle, oslobođen bilo kakvog rizika da ću loše potrošiti neke pare, ulazim opušteno u svaki salon automobila u kojem me već nisu zapamtili. Opušteno, ali ipak uz svoje zrele godine i uz sve stameniju pojavu – moram da namaknem i ozbiljan izraz lica kako bih namamio prodavca na razgovor. Ne volim bez stručnog vodiča da sedam u sve te limuzine, zakrivljujem glavu u zamišljenim krivinama, isprobavam digitalno nameštanje sedišta, prozora i retrovizora, procenjujem kako menjač klizi u pet-šest brzina, raspitujem se o bezbednosnim napravama i jastucima. Volim da me prodavac zapazi, pa da ga pitam za mišljenje o vešanju, kočnicama, cilindrima, ubrzanju i pratećoj opremi. Oko tih pitanja sam oprezan, jer, iako imam dva mašinca među rođacima, nisam se baš potrudio da se obavestim koja je razlika, na primer, između doboš i disk kočnica (ako to nisu sinonimi). Kad ga preslišam o glavnim karakteristikama limuzine i pokažem mu izvesno nezadovoljstvo kombinacijom performansi – poneki me auto-džambas pogrešno proceni i odvede do neke ozbiljnije sprave. E, tu je već ubrzanje do stotke za nekoliko sekundi kraće, a i stabilnost iznad 200 kilometara na sat mnogo je veća. Da, to bi već došlo u obzir, progunđam značajno.

Ne izbegavam ni razgovore o ceni i uslovima plaćanja – na tom terenu mi ne manjka samopouzdanje, jer slučajno sam takozvani ekonomski novinar, već trideset godina. Sklon sam u poslednje vreme da priznam prodavcima da su cene povoljne. Nekad je carina za tu kategoriju automobila, u kojoj sada važno sedim, bila i do 40.000 maraka, a sada – zbog precenjenog službenog kursa dinara, to je manje od 10.000. Pa i osnovne cene i porezi manji su nego ranije, tako da ispada dobro što nisam pazario pre pet-šest godina. Ima među prodavcima automobila pravih finansijskih virtuoza, daju mi razne savete, govore o olakšicama, spominju razne konstrukcije za izbegavanje poreza i taksi – samo ne kažu ništa o kreditima koji su uobičajeni u ostalih 200 zemalja na planeti. No, ipak, kad ih čovek sluša čini mu se da će jednom doista uspeti da kupi novi auto.

Kad god izađem iz salona automobila dođe mi žao što sam opet odložio posao zato što akumulacija u ovoj zemlji nije ravnomerno raspoređena. Jednom mi je bilo i nelagodno jer sam odmah nabasao na kolonu ljudi koji su čekali da u radnju stigne zejtin. Pomislio sam – dok ja pet-šest godina kupujem auto, drugi ljudi se muče po redovima. Mene inače „robni fetiš“ nije potpuno obuzeo. Kad stignem kući razmišljam kako mi se život nije „postvario“ i kako na dohvat ruke imam silu knjiga sa hiljadama prekrasnih duhovnih vrednosti u koricama, a u kojima mogu da uživam do mile volje.

Ipak, đavo „potrošačkog društva“ ne spava (mada je osuđen i u Memorandumu SANU-a). Kad god sednem u svoj stari auto, uvek se setim kako je Henri Ford navodno rekao da je najbolji auto – nov auto. Zato na pijace polovnjaka i ne idem, tim pre što sam dobio uvredljive vesti o ceni koju bih mogao dobiti za mog „malog diva“ iz Novog Mesta. A računao sam da bi mi to bio početni kapital u razigravanju finansijske konstrukcije za kupovinu neke nove mašine kakva bi priličila gospodinu moga formata.