Kopenhagen: Dani posle sutra

Kopenhagenu se nije dalo da dobije klimatski protokol koji će nositi njegovo ime, poput onog koji je pre dvanaest godina usvojen u Kjotu u Japanu. Najveća konferencija o klimatskim promenama i jedan od najmasovnijih međunarodnih samita ikad održanih sa 115 prisutnih šefova država završio se bez očekivanog rezultata u hladnoj prestonici Danske, staroj vikinškoj luci sa pola miliona stanovnika i sto načina da se brine o energetskoj efikasnosti.

Uprkos dve godine priprema i više meseci usaglašavanja stavova, delegati u Kopenhagenu nisu uspeli da dođu do svima prihvatljivog teksta sporazuma koji bi uspostavio novi pravni mehanizam za zaustavljanje globalnog zagrevanja i zamenio ne baš proslavljeni Kjoto protokol. Posle svega je ostao samo jedan pravno neobavezujući dokument, sad već poznat kao Obamin dokument koji je, na inicijativu američkog predsednika Baraka Obame, usvojen u poslednjim satima samita, bukvalno dok su se učesnici čekirali u kopenhaškim hotelima i iznosili prtljag, spremajući se za odlazak na aerodrom.

Dogovor su u zadnji čas postigli SAD, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika, kao predsatvnici grupe 77 zemalja koje se razvijaju, a deklarativno su ga prihvatile i brojne druge zemlje, dok su mu se suprotstavile južnoameričke države Venecuaela, Nikaragva, Kuba, Bolivija i Ekvador. Dokument je malo gde dočekan sa oduševljenjem – ekolozi i delegati na svim stranama su nezadovoljni što se, posle svega i posle toliko opcija koje su bile na stolu, nudi samo deklarativni politički sporazum, bez konkretnih ciljeva.

Dokument naslovljen kao Copenhagen Accord počinje tačkom u kojoj se kaže „Mi šefovi država i svetski lideri podvlačimo da su klimatske promene jedan od najvećih izazova našeg doba“. Zatim se u dvanaest tačaka, a na svega pet strana, navode i druga zapažanja, želje i namere od kojih je suštinska ona da se zemlje slažu oko toga da je neophodno zadržati globalno zagrevanje na rastu od dva stepena Celzijusa i da će preduzeti akcije da u tome uspeju. Međutim, dokument je više ustrojen kao upustvo, a manje kao zakon ili rezolucija UN. Nikog ne obavezuje ni na šta konkretno, niti nalaže državama da se obavežu na smanjenje emisija CO2. A prema analizi Ujedinjenih nacija, ni obaveze koje su samo kao najave iznete u Kopenhagenu ne mogu da zadrže rast globalne temperature na dva stepena Celzijusa.

Kako se konferencija bližila kraju, rascep između zemalja u razvoju i razvijenog dela sveta bivao je sve veći – nerazvijeni svet je nezadovoljan što su klimatske promene nastajale dok se Zapad razvijao, a treba da se zaustave u vreme kad to čini siromašni deo sveta. No, dve noći pred okončanje samita, delegati su bez sna pokušavali da nađu rešenje, ali se strane nisu uspele usaglasiti. Niko nije mogao preko noći rešiti problem koji je nastajao 150 godina, otkako je u zemljama razvijenog Zapada započela industrijska revolucija. I prilika iz Kopenhagena je ostala propuštena – iz ledene danske prestnoce za globalno zagrevanje stiglo je samo mlako rešenje.

Međutim, svet definitivno neće biti isti posle Kopenhagena. Planeta je na ovom skupu konačno dobila nedvosmilenu lekarsku dijagnozu da ima opasnu, hroničnu bolest koja je posledica gramzivosti i nebrige. Tako su svi oni simptomi koje su naučnici uočili u stotinama istraživačkih radova i računarskim simulacijama poslužili kao nalaz iz koga je postavljena dijagnoza da svet srlja ka katastrofi i da u izgledu nema upotrevbljive terapije.

Uz Obamin labavi dogovor, posle Kopenhagena ostaju još dve, verovatno mnogo važnije tekovine. Jedna je inicijativa za osnivanje zelenog fodna kojim bi razvijene zemlje u nerazvijeni svet posredsstvom UN ulagale po 100 milijardi dolara godišnje do 2020. godine. Druga je slika sveta koju možemo očekivati – samit u Kopenhagenu anticipira budućnost u kojoj se na razne načine podeljeni svet svađa i ne nalazi dogovora, klimatske promene se odvijaju nezaustavljivo, a na ulicima traju sukobi kakvih su žestoko pratili i sam samit.

Demonstranti su se pretposlednjeg dana skoro probili do Bela centra, gde su lideri pregovarali, ali ih je od vrata odbila danska policija koja je pokazala neočekivano visoke mere represije, bacajući suzavac i prethonih dana sprovodeći prventivna hapšenja u kojima je privedeno na hiljade ekoloških aktivista. Međutim, u Kopenhagenu se prvi put video jedan novi talas, nova energija koja će ujediniti antiglobaliste širom sveta u borbi da zaštite planetu od krupnog kapitala.

U Kopenhagenu je boravila i delegacija Srbije, kojoj se poslednjeg dana pridružio predsednik Srbije Boris Tadić. Mada je on svoj boravak tamo najviše iskoristio da razgovara o mogućnosti brzog podnošenja kandiature za članstvo u EU, Srbija je nekako uspela da ostavi utisak da pripada onim zemljama koje su kao stvarno zabrinute za klimatske promene, mada se kod kuće o tome govori svake prestupne godine.

Međutim, u Kopenhagenu se najbolje videlo koliko je nevažan glas malih država. Čak su i lideri malih zemalja bili ostavljeni da bukvalno čekaju na dogovor velikih igrača. U pet minuta do podne poslednjeg dana samita veliko plenarno zasedanje još nije bilo počelo mada je bilo najavljeno za 10 sati. Šefovi država čekali su, kao đaci nastavnika, da se iza zatvorenih vrata dogovore američki predsednik Barak Obama i lideri 30 zemalja koje su glavni igrači.

„Vreme za razgovore je završeno. Ovo je poslednja linija“, rekao je Obama obrativši im se tek oko pola jedan, da bi se posle četrdesetominutmog govora vratio na zatvorene pregovore. Progresivni američki predskednik je po svemu sudeći zaista pokušao da nađe nekakvo rešenje, koje naredne godine može postati i pravno obavezujuće, ali je problem što je, posle decenije nepriznavanja postojanja klimatsog problema, Obama uključio SAD u proces koji već dugo traje i koji je bio zreo za konkretan mehanizam, a ne za deklarativne izjave.

Međutim, kao u drevnom geslu – natura non falcit saltus. Priroda ne pravi skokove. Kao što ih ne pravi ni krupni kapital. Prvoj je potrebno skoro dva veka da polako podigne globalnu temperatiru dovoljno da kazni civiliizaciju za nekotrolisanu eksploataciju resursa, dok su drugom, kapitalu, potrebne decenije da shvati kako se mora odreći profita kako ne bi došlo do katastrofe koja bi mogla biti preskupa. U toj trci slonova, naravno, prvi stradaju mravi.