Klozet

U stara vremena, pripoveda Ginter Gras u romanu „Lumbur“, naši preci su veliku nuždu vršili kolektivno: s večeri bi zajedno odlazili na poljanče blizu sela, čučnuli u krugu, i držeći se za ruke pričali priče ispod zvezdanog neba. Nasuprot tome, jeli su odvojeno, skriveni po budžacima, u strahu da im neko ne otme ulovljeno. Gras tvrdi da je inverzija javnog i privatnog po pitanju jedenja i sranja označila trenutak izlaska iz blaženog stanja matrijarhata i početak svih zala koje nam je donela civilizacija, uključujući ratove i globalno zagađenje.

Ne odričući prava zastupnicima povratka prirodi da to čine na ledini, u šumici ili u vodi, treba primetiti da je klozet danas jedno od retkih mesta na kome čovek može privremeno da zaboravi na pomenuta zla civilizacije (o problemima sa suprotnim polom da i ne govorimo), te da se, zadubljen u omiljeno štivo ili prosto zagledan u onaj ćošak koji je kućni pauk izabrao za svoje privremeno stanište, posveti peristatici sopstvene utrobe. Stoga, klozet predstavlja predmet dvostrukog zadovoljstva. Prvo izvire iz same radnje – u pravu je bio onaj anonimni pesnik koji je zapisao da nema zadovoljstva izvanrednijeg (od laganog sranja), ni zadovoljstva prijatnijeg (no posle sranja) – to drugo ume da proizađe iz ambijenta, odnosno uzvišene izdvojenosti mesta na kome se radnja obavlja.

Po definiciji, u pitanju je mesto sklonjeno od pogleda, o čemu je lako osvedočiti se površnim uvidom u etimologiju: englesko closet i tursko kenif (od ovog drugog nastala je jedna naša ne baš pristojna reč) prvobitno su označavale zatvoreno mesto ili zaklon. Slično je i sa slovenačkim terminom stranišče (po strani) i francuskim toilette (komad tkanine, zastor). Osobenost srpskohrvatskog je da se ime ove prostorije izvodi iz čina kretanja ka istoj (prohod, zahod), ili iz neophodnosti da se obavi narečena (nužna) radnja.

Ako je čovekov dom njegov zamak, zahod je, dakle, poslednje utočište, sanctum sancti i, konačno, jedina prostorija unutar stana koja se može zaključati. U tom „kobnom utvrđenju“ (Kortasar) može se i glava izgubiti, kao što nam je prikazano na očiglednim primerima Džona Travolte u „Petparačkim pričama“ i Dragana Nikolića u „Kad budem mrtav i beo“. I istorija ima šta da nam ponudi na tu temu: Fridrih III (kraj XV veka) zabasao je jednom prilikom, zajedno sa konjem, u septičku jamu i zamalo se udavio; grupa zaverenika je krajem prošlog veka posula azotnom kiselinom drveni pod poljskog WC za koji su znali da će ga, tokom posete Smederevu, pohoditi kralj Milan Obrenović. Kralj je zaista propao kroz patos, ali zavera nije uspela: pratioci su ga začas izvukli. Poneseni narodnom izrekom da je klozet jedino mesto gde krunisane glave idu peške, atentatori su zaboravili da vladari ni tamo ne idu sami. Uostalom, popularna predstava o „carskom pešačenju“ važila je samo za skromnije vladarske kuće: u Francuskoj, Engleskoj i Španiji klozet je dolazio caru – to jest, odabrani dvorani su poglavaru prinosili posebno izrađen presto, sa sve rupom za kraljevsku guzicu i posudom za prihvat proizvoda plemenitih creva.

U Amsterdamu se, kažu, nalazi jedinstven muzej, posvećen isključivo klozetskim šoljama. Oni koji su imali prilike da ga posete pričaju o bajnim porculanskim tvorevinama oslikanim poput skupocenih servisa za čaj. Veran Matić, urednik radija B-92, pričao je posle svog boravka u Parizu da je u klozetu svog tamnošnjeg domaćina našao malu, ali lepo opremljenu biblioteku; onima koji drže korak sa vremenom dovoljan je i prenosivi kompjuter, koji, osim čitanja na šolji, pruža mogućnost uživanja u video-igrama. Većini nas, koji ovde kuburimo sa nekim bazičnim dostignućima civilizacije, tako nešto mora da izgleda preterano. Ipak, skrušeno priznajem da sam sebi priuštio jedan takav luksuz: dasku za šolju od veštačke kože (ružičaste), kupljenu za vreme Ante Markovića. Verujte, odlična stvar – naročito zimi.